Novakova unuka i Novakova majka

Da nas moj deda, otac mog oca, nije napustio u maju 1989.-te godine (ubrzo nakon tragične smrti mog oca a njegovog sina jedinca), radovao bi se prvom praunuku i kad dođe vreme učio ga pekarskom zanatu kojim je ovladao još kao momak negde oko Sombora. Moj sin već sada, iako ima tek pet meseci, sluša moje priče o njegovim precima koji nisu sa nama i iako ništa ne razume zainteresovano me gleda dok mu ja objašnjavam kakav je čovek bio moj deda po kom je dobio ime. Kada odraste pričaću mu još više, ozbiljnije, istinitije i otvorenije o životu, ljudima, događajima, sebi, htenjima, nadanjima, stremljenjima, lepotama ali i tugama jer to je sve život koji neki žive uzdignute a neki pognute glave. Želim da zna da neke stvari ne biramo, prosto ih zateknemo ili nas zadese, neke nas rastuže a neke raduju ali mi biramo kako ćemo život da podnosimo i koliko ćemo da ga volimo...Ipak, svesna sam da, bez obzira na upozorenja, tuđa iskustva i dobronamerne savete mnoge stvari ne shvatimo dok ne "udarimo glavom u zid". Iako pretpostavljam da dok čitate, a počastvovana sam jer ste i dalje tu, mislite da sam u setnom raspoloženju ili vas hoću da uvedem u slično, nije tako. Retko pišem blog, nemam dnevnik, ponekad objavim post na fb, tviteru, često fotke, moje, mog muža, mojih prijatelja i najčešće mog sina, napišem i poneki text za neki naš magazin, sajt i onda taj momenat kad mi dođe da zabeležim nešto (i javno i tajno) bude neizbežno zbir osećanja, dogadjaja i postaje lično sumiranje utisaka nakon važnog i upečatljivog dešavanja. A sada je najvažnije upravo to što sam postala majka i najzad osetila istinitost reči svih posvećenih majki da nema emocije uzdignutije i lepše, dublje i brižnije, u svojoj jačini čak i strašnije od svih koje sabiramo tokom života. Ja sam od Draganove i Zoricine ćerke, Danicine, Novakove, Vukosavine i Genadijeve unuke, Miodragove, Jelenine, Brankine, Jovanine i Markove sestre, Draganove supruge, postala Novakova majka, jedna jedina baš takva i baš sada kada je trebalo (kažu Bog, Univerzum, sudbina ili jednostavno život). To sam htela da istaknem...kretanje, uloge, promene, vidik, način posmatranja i prezentovanja...neko me vidi kao uspešnu ženu, dobrog druga, zgodnu komšinicu (hvala, haha), dobru ili lošu koleginicu, mentora, savetnika, nadređenog, podređenog, pametnu, glupu, srećnu, nesrećnu...kao nečiju ženu, ćerku, sestru, unuku, drugaricu, majku...i istina je da sam ja sve to...i vi ste sve to samo su imena drugačija i neke uloge su završene a neke vas tek čekaju...

Scandal Star

E da mi je neko pre par godina rekao da cu da budem direktor Scandal medije ja bih mu verovatno rekla da se pošteno prešao i da ce moj doprinos u našim tabloidima "Svet" i "Skandal" biti samo u organizovanju njihovih super zurki, obeležavanju jubilarnih brojeva i predstavljanju tih magazina u raznim jutarnjim i popodnevnim TV programima. A zašto? U novinarskoj skoli nikada nisam uspela da napišem tabloidan text (ne umem ni danas) i zato nikada nisam umanjivala ni osporavala umešnost popularno nazvanih "estradnih" novinara. Kao i u svakoj profesiji i tu ih ima raznih, manje ili vise obrazovanih, obaveštenih, nadmenih i nabeđenih ali ima i pravih istraživača, profesionalaca, onih kojima je stalo do reči, obećanja i istine...Onih koji odlično rade svoj posao a on nije zaludan ni štetan. Verujem da će i neki od vas, bez obzira na to da li me poznaju ili ne, sada pomisliti kako nas nije sramota da "kopamo" po nečijim privatnim životima, stajemo nekome na muku ili im otežavamo ionako neprijatne momente u životu, na koje kadkad svako od nas nabasa. E pa, tu iskrsne ona poznata tvdnja da ko je javna osoba teško da može da ima potpuno privatan život. Ipak smo bili tu i da slavimo i veličamo nečiji lik i delo i da prenesemo sve uspehe i lepe momente iz njihovih života...Ponekad se to zaboravi...Ima javnih ličnosti čija se privatnost poštuje, nekako su uspeli da se pritaje, budu fini, ne izazivaju i ne prozivaju pa ih većina novinara "ne dira" čak i kada imaju materijala. I dalje mi nije prijatno kada neko meni vrlo drag završi na našim naslovnim stranama u negativnom kontekstu, malo se i zacrvenim, bude mi krivo...čovek na neke stvari nikad ne postane imun, bar ja ne. Elem, nisu me ni zaposlili da uređujem novine niti da pišem textove...Ostalo umem...Sta ne znam naučiću... I tako...godina 2012. za mene godina promena, imam novo prezime, novu adresu, novi posao u istoj firmi, novu platu i upoznajem nove ljude...Proleće....kisses

Solarna eklipsa OMG

Dan sam provela na predavanju "Digital Impact", u Hyattu na ručku sa dragim ljudima, otkrila sam divno, novo mesto za kafenisanje u ulici Ognjena Price...dovezla se do svog stančića, poljubila nekog koga volim, vodila dugometražne međugradske telefonske razgovore sa drugaricama iz rodnog mi Novog Sada....Shvatila među brojnim blogerima, u hotelu "Continental", da sam grozna i neodgovorna jer potpuno nemarno tretiram svoj blog i iako ponosno ističem da sam među prvima u Srbiji koji su pokrenuli blog, napisem, u najboljem slucaju, jedan post godišnje...Bzvz i dosadno!
Ovih dana imam mnogo poslovnih obaveza pa se tek povremeno i površno posvetim ljudima koje zaista volim i čije mi društvo, ideje i pitanja prijaju... Ponekad gledam kroz njih i nehajno polovično odgovaram na njihova iskrena i dobronamerna interesovanja za moj život, ponekad sam stvarno užasna. Pitam se da li sam uvek bila tu kada je trebalo nekome ko je to zaslužio! Verovatno nisam, uvek su oštećeni najvoljeniji. Zašto, to već znamo...zato što nas oni, podrazumeva se, najbolje razumeju, njima bar ne treba da se pravdamo, a oni znaju, jer su naravno u toku sa ogoljenim i stvarnim informacijama o našim životnim poteškoćama, da nama nije lako itd., itd., itd... Bla, bla i truć i sve po redu... Onda usledi jedan telefonski poziv od drage osobe kojoj se ova gorepomenuta solarna eklipsa, koja navodno ima snažno delovanje na sve nas, i zbog koje ego slabi, emocije tiltuju, padaju carstva, obrušila direkno na nejaka pleća i ona je tužna....a kad je ona tužna ni ja nisam baš najbolje jer se mi uglavnom radujemo zajedno...Ovaj post je moja potreba da upamtim ovaj momenat, ovaj dan i ovu emociju... u poslednje vreme dani tako brzo prolaze, nedavno je bio doček Nove godine, sada već planiramo letovanje (neki su već iskoristili godišnji odmor, ne mogu ni da prošetaju preplanulo telo jer nemamo više letnje temperature u junu i julu) i uskoro ćemo ponovo šetati u bundama...Eklipso ako nemaš nešto lepo da nam doneseš zaobiđi nas...Nemojte da pomislite da sam negativna, ni slučajno, ionako mi se u poslednje vreme dešavaju čudne stvari, u životu nisam pila gazirana pića a sad sam popila skoro litru Coca Cole...to je bilo najprivlačnije u frižideru...sweet dreams...

MM.

4 točka

U startu pravim grešku i pišem ove reči pravo u box za objavljivanje posta....Dragi blogeri, budući PR-ovi, novinari...nikada ne objavljujte i ne šaljite ništa pre nego što text proveri lektor...Ipak, sada je skoro 23 sata i moja Mirka verovatno kulira kod kuće te bi bilo veoma neprofesionalno uznemiravati je zbog mog dnevnika...mogla sam i da sačekam do sutra...ali baš mi se nešto pisalo :).
Elem, počela sam da pratim interesantan blog moje ex koleginice iz CPG-a a sada koleginice po profesiji pa sam shvatila da baš dugo nisam ništa "bacila na papir", a da se dešava svašta-dešava se.....Kad sam već pomenula koleginicu moram da primetim da su mi se uvek dopadali ljudi koji imaju želje i snove, elan za rad i sreću pronalaze u malim stvarima...a ona je takva...zato volim da kafenišem sa njom...Drago mi je da je našla super posao, sigurna sam da će biti odličan "executive" ;)....JK go,go girl :)
A ja, radovala sam se današnjem sunčanom danu, moje nove cipelice htedoh da prošetam od Arene do Juge...ali odustala sam na pola puta i ušla u prvi taxi koji sam uspela da zaustavim jer NE TREBA ŠETATI U NOVIM CIPELICAMA DUŽE OD 2 MINUTA...


Vraćam se na temu mog dnevnika a i na jedan od razloga za "uživanje" u šetnji....1.april je baš bio respektabilan dan kada smo bili klinci, sećam se kako su se u osnovnoj školi svi trudili da zbijaju šale...onda smo odrasli i to je postao dan kao i svaki drugi...Ali ovaj aprlililili 2010.-e nisam mogla da ne primetim...Zašto? Jer je moj autić osvanuo bez sva 4 točka...na kamenu i ciglici, nekako tužan ali ipak dostojanstven.. Pozvala sam policiju, napravili ljudi zapisnik, utvrdili štetu, onda ja nastavljam put osiguravajućeg društva, policije (prijava po zapisniku) pa trazim original račun na kom je navedena oprema auta i tako dalje i tako dalje.....u redakciju sam stigla oko 14 sati...

Moj auto je dobio privremene čelične felne i polovne gume a ja sam dobro razmislila o svemu.... Imam pun garderober haljina, cipele guram ispod kreveta u spavaćoj sobi, torbe poklanjam mami, naravno tu je i minus na kartici a o aksesoarima da ne pričam, djindjuve vise na svim kvakama koje postoje u stanu a ja i dalje nemam šta da obučem za iks ipsilon priliku...

Pitanje je sledeće: "Sta su moja 4 točka u životu?" Da li bih i ja, "bez aksesoara" u vidu petokrakih alu felni ostala nepomična kao moj auto...Šta su dodaci bez kojih ja ne bih bila JA u životu.... Točak Numero uno Moja porodica, točak Numero due moje drugarice, Numero tre PR i KOMUNIKACIJA, Numero quatro sposobnost da volim i nadjem lepotu i smeh u svakodnevici...

...češće ću misliti o tome......

Lete mi lete

Uveliko smo zakoračili neistraženim stazama 2010. - te godine a ja još uvek nisam sumirala ni 2008.-u a kamoli 2009.-tu godinu. Inače sam prilično organizovana, odgovorna, od onih sam na koje se može računati, lica i događaje možda mogu i da zaboravim, ponekad me je potrebno podsetiti ali zadatke i obećanja retko. Najgore što sam učinila zbog zaboravnosti je neodlazak na odbranu doktorske teze moje jako dobre drugarice Tine. To me i danas muči a razlog je taj što pored upisivanja u planer nisam aktivirala i podsetnik na telefonu. Možete misliti kako sam se osećala, užasno, iako mi drugarica iz detinjstva zaista nije zamerila neću sebi oprostiti što nisam ponosno slušala njeno predavanje i nisam proslavila tu DR titulu sa njom. Moja druga drugarica Biljana upravo završava magistarski rad pa moram da je nagovorim da nastavi dalje u tom MR DR POST DR pravcu jer ja MORAM da prisustvujem odbrani doktorske disertacije neke od mojih drugarica, tada ću otvoriti dva šampanjca, jedan u Tinino a jedan u Biljanino ime....Biki znam da ti je dosta učenja ali molim te razmisli, makar razmisli....
Sada ću se nadovezati na moj blog s kraja 2007. godine http://www.color.rs/blog/?p=191
Od moje 3, tada SINGL drugarice, Jeki, Sneki i Biki, prva čeka drugo dete, a naš prvenac u društvu, Una, sada ima godinu i po dana i nešto je najslađe što ste ikada videli, zna da kaže Kiki, Miki i Sneki...e to smo mi, samoprooklamovane Unine tetke...ona obožava naše đinđuve, da joj pevamo Zum-zum i da je hranimo Argeta tuna paštetom. U julu očekujemo i Uroša...Naime, Jeki nam je pre par meseci samo poslala sms sledeće sadržine:“Ne planirajte letovanje 10.jula!!!! Tada mi je termin za porođaj. Biće dečak!“
A druga, Sneki, eh moja Sneki najdraža, udaje se 13. februara, i ja kumujem, a to nije mala stvar, ona je inače već moje kumče jer sam je pre 7 godina krstila a sada ću i da je venčam. Srećna je, oči joj se smeše svaki put kada priča o svom budućem mužu kog smo na samom početku njihovog „muvanja“ neodgovorno prozvali po kompaniji u kojoj radi ne znajući da ćemo ga gledati i zvati dugooooo dugooooo – Pepsika. A sada vi pogodite gde radi :)
Biki, kao što već rekoh završava magistarski rad, ja organizujem događaje, akcije, kompenzujem, promovišem i sve češće sam u Beogradu, malo zbog posla, malo zbog zadovoljstva i sve više volim taj grad, hm, stvarno!
Statistički i analitički posmatrano, verovatno ću moći da vam kažem i nešto detaljnije o svemu ali tek za dve godine, eto da ne bih prekidala niz. Suma sumarum 2007. pa 2009, sledeća je znači 2011. Do tada ću uživati u pogledu kroz prozor CPG zgrade, u čišćenju snega sa mog žutog auta, u kafi sa kolegama i drugaricama, u relaciji NS-BG, u organizaciji 35.-og rođendana moje drugarice Sandre i u isprobavanju nove mini čarlston haljine za Snežinu svadbu.

To blog or not to blog?

To blog or not to blog? That is the question! - Kome verujete?

Dennis Wilkox, profesor PR-a i korporativnih komunikacija na San Jose univerzitetu u Kaliforniji održao je 15. oktobra predavanje na temu "Online PR" u Master centru novosadskog sajma.
Profesor nam je potvrdio predikcije da će već 2010. godine digitalne medije u procentu preko 70 kreirati upravo njihovi korisnici. A kako to utiče na nas, PR stručnjake, i na naše kompanije, možda najbolje oslikava primer krize u kompaniji Domino pizza. Naime, dvoje radnika odlučilo je da se "našali" i prikaže koje sve sastojke pizza može da "apsorbuje" pa su snimak postavili na youtube. U roku od 24 sata taj "uradak" pogledalo je više od 500.000 ljudi. Možda je ipak najbolje da snimak pogledate i da se sami uverite u gnusnost poigravanja hranom:
http://www.youtube.com/watch?v=OhBmWxQpedI
Sada vam je jasno koliko su socijalni mediji snažni i uticajni i, iako su akteri ovog, za Domino vrlo nemilog dogaðaja, krivično gonjeni i kažnjeni, loša reputacija kompanije nije nestala podnošenjem policijske prijave. Postavljalo se bezbroj pitanja na koja je trebalo pažljivo ali iskreno odgovoriti.
Patrick Doyl, predsednik Domina, pored saopštenja koja su objavili tradicionalni mediji, postavio je snimak na youtube: http://www.youtube.com/watch?v=7l6AJ49xNSQ
U odgovoru predsednik naglašava da im je poverenje kupaca najvažnije, priznaje koliko je taj video loše uticao na njihovu reputaciju i kaže da im ništa nije važnije od ponovnog pridobijanja poverenja mušterija kao i to da neće prestati da se trude da poverenje povrate. Posle toga Domino je otvorio "tweeter" nalog, customer care page, korporativni blog na kojem su svi zaposleni komentarisali svoj rad, život, probleme, izazove. Domino je tada shvatio da su zaposleni "ključ" za to da eksterna publika dobro percepira kompaniju, da reputacija kompanije ne počiva u rukama PR menadžera ili top-menadžmenta već svih zaposlenih koji su doprineli razvoju kompanije i koji su njeni najvalidniji predstavnici.

Interesantna je i osveta putnika "United Airlinesa", inače kanadskog kantri pevača Davea Carrola kome ta avio-kompanija nije htela da isplati odštetu za slomljenu gitaru u prtljagu. Muzičar je napisao pesmu i postavio je na youtube: http://www.youtube.com/watch?v=5YGc4zOqozo&feature=fvst gde kaže: "Ako ste je polomili, vi treba i da je popravite, da sam znao, leteo bih drugom kompanijom jer United lomi gitare". Taj snimak gledalo je gotovo šest miliona ljudi. Da li mislite da su odlučili da lete Unitedom? Ne verujem, muzičar u pesmi kaže da mu je kompanija slomila i srce, a najviše ga je pogodilo to što se nisu odnosili prema njemu onako kako smatra da zaslužuje svaki dostojan graðanin. I proizvoðači Taylor gitara videli su ovde marketinšku priliku pa su i oni objavili video-komentar u kojem upućuju na svoju web stranicu: http://www.youtube.com/watch?v=n12WFZq2__0

Navedeni primeri uče nas da budemo uvek iskreni i transparentni, da uvek kada repliciramo, odgovaramo na optužbe ili slično koristimo isti medij kao i oni koji nas eventualno optužuju ili na bilo koji način "prozivaju".

Savet svakoj kompaniji koja želi da se ozbiljno bavi PR-om i da makar prva sazna ukoliko se neka negativna objava pojavi jeste da koriste nove medije: mobilne telefone, podcasting, tweeter, rss feeds, facebook, youtube, blog... da im se ne bi dogodilo da za bilo koji krizni momenat u sopstvenoj firmi saznaju poslednji.
Znači, mi ionako ne možemo da kontrolišemo sve poruke ali u svakom slučaju možemo da učestvujemo u njihovom kreiranju, treba da podstičemo dijalog i vratimo JAVNOST u ODNOSE S JAVNOŠĆU!

Rovinj i ja - drugi put na Weekend Media Festivalu

S obzirom na to da su naša očekivanja ovoga puta bila golema jer pamtimo prošlogodišnji fantastičan ugoðaj na WMF po kvalitetnim predavačima i dodatnim sadržajima festivala, mogu da kažem da su organizatori i ove godine premašili želje učesnika festivala.
Pre svega, organizacioni deo savršeno je odraðen, Rovinj je tih dana disao u ritmu festivala, medija i ljudi koji su se i ponovo okupili da pretresu sve važne teme iz sveta advertajzinga, marketinga i medijskog biznisa uopšte. Naravno, goruće pitanje ove godine bila je recesija kao i novi zakoni o javnom informisanju. 
Kao i ranije, najposećeniji su bili paneli sa bar pet učesnika iz cele regije a raspravljalo se na teme: "Poznaju li mediji granice privatnosti?", "Ureðuje li PR medije?", "Budućnost poslovnih medija" i "Šta žene žele". 

U prvom panelu, na temu granica privatnosti koje mediji ne bi smeli da preðu, učestvovala je i moja koleginica, asistent urednika najprodavanijeg tabloida "od Vardara pa do Triglava", časopisa koji je uvek u toku sa regionalnim dešavanjima - magazina "Svet". Njeno ime je Vesna Milanović, a naš prvi zajednički projekat krajem prošle godine nije slavno počeo. Naime, Vesna je jedna od retkih koleginica sa kojima sam se posvaðala, dobro, možda je to prejaka reč za blog, i to kompanijski (sve sa bloga PR-dnevnik moj kolega Goran prebacuje na CPG blog), pa ću reći - "sporečkala". Dakle, pretpostavljate da mi u prvo vreme nije bila naročito simpatična zbog te "situacije" na "Svetovoj" žurki u "Richu", ali u njenu reputaciju najboljeg estradnog novinara nikada nisam posumnjala pa sam kada me je direktor upitao koga bi trebalo da pošaljemo da učestvuje u panelu, imala spreman odgovor - Vesnu. Nismo pogrešili. Čini mi se da su baš njeni komentari izazvali najviše reakcija u publici a u odgovorima na izlizana pitanja o tome kako nas (koji izdajemo tabloide ili pišemo tabloidne tekstove, zadiremo u nečiju privatnost itd.), nije stid da to radimo i zašto ne pišemo o nečemu drugom, bilo je najviše smisla. Primer da svako zna da je Anðelina Džoli udata za Breda Pita i koliko svoje i usvojene dece imaju, a da retko ko ume da nabroji sve njene glumačke poduhvate i uspehe, bio je vrlo precizan i pogodio je metu - i najurbanije ljude koji peru ruke od tabloidnih magazina interesuje upravo to kao i činjenice iz života Nataše Bekvalac i Dače Ikodinovića ili Rijane i Krisa Brauna. Dakle, to, ljudi, nema veze sa Srbijom, tabloidi su najprodavaniji magazini svuda u svetu.

Pored mnogo dragih ljudi koje smo na festivalu sreli, kafenisanja sa njima, šetnji... razmišljala sam i o situacijama, svaðama, raspravama, nerazumevanju koje je neminovno svuda oko nas... ali, ukoliko ne pričamo o tome, ukoliko se pretvaramo da je uvek sve u redu, ako nam je uvek važna samo glazura i fasada, nikada nećemo uspeti da prevaziðemo taj nesklad. Razgovor sa koleginicama iz "Nacionala" takoðe me je naveo na razmišljanje... Kada se desilo to da je njihov urednik tragično nastradao ispred redakcije, svi mi u Srbiji razmišljali smo o tome kako bi to moglo da utiče na nas, na slobodu štampe, itd. Na primer, tužno zaključujem da mi uopšte nije palo na pamet da ih nazovem i upitam kako su.

Možda treba glumiti finoću i političku korektnost ali ja to prosto ne umem, mogla bih da isfoliram nekoliko puta ali bi me, kao u svemu, i u tome provalili posle izvesnog vremena. Nije to loše za moj posao jer je osnovno pravilo u PR menadžmentu - LAGANJA NEMA. 

Eto, kriza je svuda a i ovaj Saturn se sada nekako loše namestio, pa mi u kompaniji i ja u privatnom životu nailazimo na probleme, nerazumevanje, sitne svaðe, ponekad nas iz takta izvede nadreðeni, nekad saradnici... Ipak, idemo napred, trudimo se... moja kompanija da ostane na vrhu, ja u kompaniji (da je pravilno i verno predstavljam), ja u privatnom životu da pomirim sve svoje meni poznate i nepoznate svetove... da sebe upoznam.

Iz Rovinja stigoh do "duhovne revolucije" ali naveo me je na to tok misli... Uglavnom, bilo je sjajno, sijalo je sunce, Vesna mi je platila ćevape u Rovinju (nije to ništa, moja drugarica je jela brancina na Baščaršiji :)), putovali smo deset sati u mini-kombiju, pojeli smo tone grickalica, bolje smo se upoznali... nismo ostavili utisak, nismo se ni trudili, bili smo MI, ono što jesmo, pričali smo o cveću i vremenu ali nismo malterisali ničije fasade niti smo ukrašavali glazure... pa ni svoje.