PR dnevnik

Solarna eklipsa OMG

2011-07-01T15:48:00.000-07:00

Dan sam provela na predavanju "Digital Impact", u Hyattu na ručku sa dragim ljudima, otkrila sam divno, novo mesto za kafenisanje u ulici Ognjena Price...dovezla se do svog stančića, poljubila nekog koga volim, vodila dugometražne međugradske telefonske razgovore sa drugaricama iz rodnog mi Novog Sada....Shvatila među brojnim blogerima, u hotelu "Continental", da sam grozna i neodgovorna jer potpuno nemarno tretiram svoj blog i iako ponosno ističem da sam među prvima u Srbiji koji su pokrenuli blog, napisem, u najboljem slucaju, jedan post godišnje...Bzvz i dosadno!
Ovih dana imam mnogo poslovnih obaveza pa se tek povremeno i površno posvetim ljudima koje zaista volim i čije mi društvo, ideje i pitanja prijaju... Ponekad gledam kroz njih i nehajno polovično odgovaram na njihova iskrena i dobronamerna interesovanja za moj život, ponekad sam stvarno užasna. Pitam se da li sam uvek bila tu kada je trebalo nekome ko je to zaslužio! Verovatno nisam, uvek su oštećeni najvoljeniji. Zašto, to već znamo...zato što nas oni, podrazumeva se, najbolje razumeju, njima bar ne treba da se pravdamo, a oni znaju, jer su naravno u toku sa ogoljenim i stvarnim informacijama o našim životnim poteškoćama, da nama nije lako itd., itd., itd... Bla, bla i truć i sve po redu... Onda usledi jedan telefonski poziv od drage osobe kojoj se ova gorepomenuta solarna eklipsa, koja navodno ima snažno delovanje na sve nas, i zbog koje ego slabi, emocije tiltuju, padaju carstva, obrušila direkno na nejaka pleća i ona je tužna....a kad je ona tužna ni ja nisam baš najbolje jer se mi uglavnom radujemo zajedno...Ovaj post je moja potreba da upamtim ovaj momenat, ovaj dan i ovu emociju... u poslednje vreme dani tako brzo prolaze, nedavno je bio doček Nove godine, sada već planiramo letovanje (neki su već iskoristili godišnji odmor, ne mogu ni da prošetaju preplanulo telo jer nemamo više letnje temperature u junu i julu) i uskoro ćemo ponovo šetati u bundama...Eklipso ako nemaš nešto lepo da nam doneseš zaobiđi nas...Nemojte da pomislite da sam negativna, ni slučajno, ionako mi se u poslednje vreme dešavaju čudne stvari, u životu nisam pila gazirana pića a sad sam popila skoro litru Coca Cole...to je bilo najprivlačnije u frižideru...sweet dreams...

MM.

4 točka

2010-04-08T13:18:00.000-07:00

U startu pravim grešku i pišem ove reči pravo u box za objavljivanje posta....Dragi blogeri, budući PR-ovi, novinari...nikada ne objavljujte i ne šaljite ništa pre nego što text proveri lektor...Ipak, sada je skoro 23 sata i moja Mirka verovatno kulira kod kuće te bi bilo veoma neprofesionalno uznemiravati je zbog mog dnevnika...mogla sam i da sačekam do sutra...ali baš mi se nešto pisalo :).
Elem, počela sam da pratim interesantan blog moje ex koleginice iz CPG-a a sada koleginice po profesiji pa sam shvatila da baš dugo nisam ništa "bacila na papir", a da se dešava svašta-dešava se.....Kad sam već pomenula koleginicu moram da primetim da su mi se uvek dopadali ljudi koji imaju želje i snove, elan za rad i sreću pronalaze u malim stvarima...a ona je takva...zato volim da kafenišem sa njom...Drago mi je da je našla super posao, sigurna sam da će biti odličan "executive" ;)....JK go,go girl :)
A ja, radovala sam se današnjem sunčanom danu, moje nove cipelice htedoh da prošetam od Arene do Juge...ali odustala sam na pola puta i ušla u prvi taxi koji sam uspela da zaustavim jer NE TREBA ŠETATI U NOVIM CIPELICAMA DUŽE OD 2 MINUTA...

Vraćam se na temu mog dnevnika a i na jedan od razloga za "uživanje" u šetnji....1.april je baš bio respektabilan dan kada smo bili klinci, sećam se kako su se u osnovnoj školi svi trudili da zbijaju šale...onda smo odrasli i to je postao dan kao i svaki drugi...Ali ovaj aprlililili 2010.-e nisam mogla da ne primetim...Zašto? Jer je moj autić osvanuo bez sva 4 točka...na kamenu i ciglici, nekako tužan ali ipak dostojanstven.. Pozvala sam policiju, napravili ljudi zapisnik, utvrdili štetu, onda ja nastavljam put osiguravajućeg društva, policije (prijava po zapisniku) pa trazim original račun na kom je navedena oprema auta i tako dalje i tako dalje.....u redakciju sam stigla oko 14 sati...

Moj auto je dobio privremene čelične felne i polovne gume a ja sam dobro razmislila o svemu.... Imam pun garderober haljina, cipele guram ispod kreveta u spavaćoj sobi, torbe poklanjam mami, naravno tu je i minus na kartici a o aksesoarima da ne pričam, djindjuve vise na svim kvakama koje postoje u stanu a ja i dalje nemam šta da obučem za iks ipsilon priliku...

Pitanje je sledeće: "Sta su moja 4 točka u životu?" Da li bih i ja, "bez aksesoara" u vidu petokrakih alu felni ostala nepomična kao moj auto...Šta su dodaci bez kojih ja ne bih bila JA u životu.... Točak Numero uno Moja porodica, točak Numero due moje drugarice, Numero tre PR i KOMUNIKACIJA, Numero quatro sposobnost da volim i nadjem lepotu i smeh u svakodnevici...

...češće ću misliti o tome......

Lete mi lete

2010-01-28T06:33:00.000-08:00

Uveliko smo zakoračili neistraženim stazama 2010. - te godine a ja još uvek nisam sumirala ni 2008.-u a kamoli 2009.-tu godinu. Inače sam prilično organizovana, odgovorna, od onih sam na koje se može računati, lica i događaje možda mogu i da zaboravim, ponekad me je potrebno podsetiti ali zadatke i obećanja retko. Najgore što sam učinila zbog zaboravnosti je neodlazak na odbranu doktorske teze moje jako dobre drugarice Tine. To me i danas muči a razlog je taj što pored upisivanja u planer nisam aktivirala i podsetnik na telefonu. Možete misliti kako sam se osećala, užasno, iako mi drugarica iz detinjstva zaista nije zamerila neću sebi oprostiti što nisam ponosno slušala njeno predavanje i nisam proslavila tu DR titulu sa njom. Moja druga drugarica Biljana upravo završava magistarski rad pa moram da je nagovorim da nastavi dalje u tom MR DR POST DR pravcu jer ja MORAM da prisustvujem odbrani doktorske disertacije neke od mojih drugarica, tada ću otvoriti dva šampanjca, jedan u Tinino a jedan u Biljanino ime....Biki znam da ti je dosta učenja ali molim te razmisli, makar razmisli....
Sada ću se nadovezati na moj blog s kraja 2007. godine http://www.color.rs/blog/?p=191
Od moje 3, tada SINGL drugarice, Jeki, Sneki i Biki, prva čeka drugo dete, a naš prvenac u društvu, Una, sada ima godinu i po dana i nešto je najslađe što ste ikada videli, zna da kaže Kiki, Miki i Sneki...e to smo mi, samoprooklamovane Unine tetke...ona obožava naše đinđuve, da joj pevamo Zum-zum i da je hranimo Argeta tuna paštetom. U julu očekujemo i Uroša...Naime, Jeki nam je pre par meseci samo poslala sms sledeće sadržine:“Ne planirajte letovanje 10.jula!!!! Tada mi je termin za porođaj. Biće dečak!“
A druga, Sneki, eh moja Sneki najdraža, udaje se 13. februara, i ja kumujem, a to nije mala stvar, ona je inače već moje kumče jer sam je pre 7 godina krstila a sada ću i da je venčam. Srećna je, oči joj se smeše svaki put kada priča o svom budućem mužu kog smo na samom početku njihovog „muvanja“ neodgovorno prozvali po kompaniji u kojoj radi ne znajući da ćemo ga gledati i zvati dugooooo dugooooo – Pepsika. A sada vi pogodite gde radi :)
Biki, kao što već rekoh završava magistarski rad, ja organizujem događaje, akcije, kompenzujem, promovišem i sve češće sam u Beogradu, malo zbog posla, malo zbog zadovoljstva i sve više volim taj grad, hm, stvarno!
Statistički i analitički posmatrano, verovatno ću moći da vam kažem i nešto detaljnije o svemu ali tek za dve godine, eto da ne bih prekidala niz. Suma sumarum 2007. pa 2009, sledeća je znači 2011. Do tada ću uživati u pogledu kroz prozor CPG zgrade, u čišćenju snega sa mog žutog auta, u kafi sa kolegama i drugaricama, u relaciji NS-BG, u organizaciji 35.-og rođendana moje drugarice Sandre i u isprobavanju nove mini čarlston haljine za Snežinu svadbu.

To blog or not to blog?

2009-10-17T05:00:00.000-07:00

To blog or not to blog? That is the question! - Kome verujete?

Dennis Wilkox, profesor PR-a i korporativnih komunikacija na San Jose univerzitetu u Kaliforniji održao je 15. oktobra predavanje na temu "Online PR" u Master centru novosadskog sajma.
Profesor nam je potvrdio predikcije da će već 2010. godine digitalne medije u procentu preko 70 kreirati upravo njihovi korisnici. A kako to utiče na nas, PR stručnjake, i na naše kompanije, možda najbolje oslikava primer krize u kompaniji Domino pizza. Naime, dvoje radnika odlučilo je da se "našali" i prikaže koje sve sastojke pizza može da "apsorbuje" pa su snimak postavili na youtube. U roku od 24 sata taj "uradak" pogledalo je više od 500.000 ljudi. Možda je ipak najbolje da snimak pogledate i da se sami uverite u gnusnost poigravanja hranom:
http://www.youtube.com/watch?v=OhBmWxQpedI
Sada vam je jasno koliko su socijalni mediji snažni i uticajni i, iako su akteri ovog, za Domino vrlo nemilog dogaðaja, krivično gonjeni i kažnjeni, loša reputacija kompanije nije nestala podnošenjem policijske prijave. Postavljalo se bezbroj pitanja na koja je trebalo pažljivo ali iskreno odgovoriti.
Patrick Doyl, predsednik Domina, pored saopštenja koja su objavili tradicionalni mediji, postavio je snimak na youtube: http://www.youtube.com/watch?v=7l6AJ49xNSQ
U odgovoru predsednik naglašava da im je poverenje kupaca najvažnije, priznaje koliko je taj video loše uticao na njihovu reputaciju i kaže da im ništa nije važnije od ponovnog pridobijanja poverenja mušterija kao i to da neće prestati da se trude da poverenje povrate. Posle toga Domino je otvorio "tweeter" nalog, customer care page, korporativni blog na kojem su svi zaposleni komentarisali svoj rad, život, probleme, izazove. Domino je tada shvatio da su zaposleni "ključ" za to da eksterna publika dobro percepira kompaniju, da reputacija kompanije ne počiva u rukama PR menadžera ili top-menadžmenta već svih zaposlenih koji su doprineli razvoju kompanije i koji su njeni najvalidniji predstavnici.

Interesantna je i osveta putnika "United Airlinesa", inače kanadskog kantri pevača Davea Carrola kome ta avio-kompanija nije htela da isplati odštetu za slomljenu gitaru u prtljagu. Muzičar je napisao pesmu i postavio je na youtube: http://www.youtube.com/watch?v=5YGc4zOqozo&feature=fvst gde kaže: "Ako ste je polomili, vi treba i da je popravite, da sam znao, leteo bih drugom kompanijom jer United lomi gitare". Taj snimak gledalo je gotovo šest miliona ljudi. Da li mislite da su odlučili da lete Unitedom? Ne verujem, muzičar u pesmi kaže da mu je kompanija slomila i srce, a najviše ga je pogodilo to što se nisu odnosili prema njemu onako kako smatra da zaslužuje svaki dostojan graðanin. I proizvoðači Taylor gitara videli su ovde marketinšku priliku pa su i oni objavili video-komentar u kojem upućuju na svoju web stranicu: http://www.youtube.com/watch?v=n12WFZq2__0

Navedeni primeri uče nas da budemo uvek iskreni i transparentni, da uvek kada repliciramo, odgovaramo na optužbe ili slično koristimo isti medij kao i oni koji nas eventualno optužuju ili na bilo koji način "prozivaju".

Savet svakoj kompaniji koja želi da se ozbiljno bavi PR-om i da makar prva sazna ukoliko se neka negativna objava pojavi jeste da koriste nove medije: mobilne telefone, podcasting, tweeter, rss feeds, facebook, youtube, blog... da im se ne bi dogodilo da za bilo koji krizni momenat u sopstvenoj firmi saznaju poslednji.
Znači, mi ionako ne možemo da kontrolišemo sve poruke ali u svakom slučaju možemo da učestvujemo u njihovom kreiranju, treba da podstičemo dijalog i vratimo JAVNOST u ODNOSE S JAVNOŠĆU!

Rovinj i ja - drugi put na Weekend Media Festivalu

2009-09-23T04:46:00.000-07:00

S obzirom na to da su naša očekivanja ovoga puta bila golema jer pamtimo prošlogodišnji fantastičan ugoðaj na WMF po kvalitetnim predavačima i dodatnim sadržajima festivala, mogu da kažem da su organizatori i ove godine premašili želje učesnika festivala.
Pre svega, organizacioni deo savršeno je odraðen, Rovinj je tih dana disao u ritmu festivala, medija i ljudi koji su se i ponovo okupili da pretresu sve važne teme iz sveta advertajzinga, marketinga i medijskog biznisa uopšte. Naravno, goruće pitanje ove godine bila je recesija kao i novi zakoni o javnom informisanju.
Kao i ranije, najposećeniji su bili paneli sa bar pet učesnika iz cele regije a raspravljalo se na teme: "Poznaju li mediji granice privatnosti?", "Ureðuje li PR medije?", "Budućnost poslovnih medija" i "Šta žene žele".

U prvom panelu, na temu granica privatnosti koje mediji ne bi smeli da preðu, učestvovala je i moja koleginica, asistent urednika najprodavanijeg tabloida "od Vardara pa do Triglava", časopisa koji je uvek u toku sa regionalnim dešavanjima - magazina "Svet". Njeno ime je Vesna Milanović, a naš prvi zajednički projekat krajem prošle godine nije slavno počeo. Naime, Vesna je jedna od retkih koleginica sa kojima sam se posvaðala, dobro, možda je to prejaka reč za blog, i to kompanijski (sve sa bloga PR-dnevnik moj kolega Goran prebacuje na CPG blog), pa ću reći - "sporečkala". Dakle, pretpostavljate da mi u prvo vreme nije bila naročito simpatična zbog te "situacije" na "Svetovoj" žurki u "Richu", ali u njenu reputaciju najboljeg estradnog novinara nikada nisam posumnjala pa sam kada me je direktor upitao koga bi trebalo da pošaljemo da učestvuje u panelu, imala spreman odgovor - Vesnu. Nismo pogrešili. Čini mi se da su baš njeni komentari izazvali najviše reakcija u publici a u odgovorima na izlizana pitanja o tome kako nas (koji izdajemo tabloide ili pišemo tabloidne tekstove, zadiremo u nečiju privatnost itd.), nije stid da to radimo i zašto ne pišemo o nečemu drugom, bilo je najviše smisla. Primer da svako zna da je Anðelina Džoli udata za Breda Pita i koliko svoje i usvojene dece imaju, a da retko ko ume da nabroji sve njene glumačke poduhvate i uspehe, bio je vrlo precizan i pogodio je metu - i najurbanije ljude koji peru ruke od tabloidnih magazina interesuje upravo to kao i činjenice iz života Nataše Bekvalac i Dače Ikodinovića ili Rijane i Krisa Brauna. Dakle, to, ljudi, nema veze sa Srbijom, tabloidi su najprodavaniji magazini svuda u svetu.

Pored mnogo dragih ljudi koje smo na festivalu sreli, kafenisanja sa njima, šetnji... razmišljala sam i o situacijama, svaðama, raspravama, nerazumevanju koje je neminovno svuda oko nas... ali, ukoliko ne pričamo o tome, ukoliko se pretvaramo da je uvek sve u redu, ako nam je uvek važna samo glazura i fasada, nikada nećemo uspeti da prevaziðemo taj nesklad. Razgovor sa koleginicama iz "Nacionala" takoðe me je naveo na razmišljanje... Kada se desilo to da je njihov urednik tragično nastradao ispred redakcije, svi mi u Srbiji razmišljali smo o tome kako bi to moglo da utiče na nas, na slobodu štampe, itd. Na primer, tužno zaključujem da mi uopšte nije palo na pamet da ih nazovem i upitam kako su.

Možda treba glumiti finoću i političku korektnost ali ja to prosto ne umem, mogla bih da isfoliram nekoliko puta ali bi me, kao u svemu, i u tome provalili posle izvesnog vremena. Nije to loše za moj posao jer je osnovno pravilo u PR menadžmentu - LAGANJA NEMA.

Eto, kriza je svuda a i ovaj Saturn se sada nekako loše namestio, pa mi u kompaniji i ja u privatnom životu nailazimo na probleme, nerazumevanje, sitne svaðe, ponekad nas iz takta izvede nadreðeni, nekad saradnici... Ipak, idemo napred, trudimo se... moja kompanija da ostane na vrhu, ja u kompaniji (da je pravilno i verno predstavljam), ja u privatnom životu da pomirim sve svoje meni poznate i nepoznate svetove... da sebe upoznam.

Iz Rovinja stigoh do "duhovne revolucije" ali naveo me je na to tok misli... Uglavnom, bilo je sjajno, sijalo je sunce, Vesna mi je platila ćevape u Rovinju (nije to ništa, moja drugarica je jela brancina na Baščaršiji :)), putovali smo deset sati u mini-kombiju, pojeli smo tone grickalica, bolje smo se upoznali... nismo ostavili utisak, nismo se ni trudili, bili smo MI, ono što jesmo, pričali smo o cveću i vremenu ali nismo malterisali ničije fasade niti smo ukrašavali glazure... pa ni svoje.

Morala sam ovo negde da sačuvam :)))))))))

2009-08-31T03:57:00.000-07:00

http://blog.veza.biz/?p=188

Nemoguće moguće

2009-05-14T06:19:00.000-07:00

Nedavno sam pročitala interesantan post na Fejsbuku, klijent je od marketinške agencije tražio komunikacijsku strategiju, budžet skoro da nije imao, due to the crises :), cilj mu je bio maglovit ali u svakom slučaju očekivao je uspeh svog proizvoda na tržištu, razumevanje marketinške agencije za njegovu situaciju i računao, pre svega na njihove mađioničarske moći da oni pretpostave šta je za taj proizvod najbolje, čarobnim štapićem dođu do promo materijala, oduševe eksternu javnost, šarmiraju distribuciju i veleprodaje i ... jupi, zarade pare, postanu slavni, moćni i kao vlasnici "te i te" uspešne kompanije počnu da se fotkaju na "eventima" i Bože moj eto ih "new celebrities", urednici se pitaju kako su uopšte mogli bez njih na javnoj sceni da kreiraju raporte sa događaja, popunjavaju sa njima rubrike "Moj dom" ili "Moj ormar"... za te je najteže naći domaći materijal :)))) ..i........... najzad svi zadovoljni....

Iskarikirala sam, naravno, ali naša svakodnevica zaista počinje da liči na karikaturu zamišljene stvarnosti....Možda je moja percepcija pogrešna s obzirom na to da svaki dan čujem previše informacija, upoznam mnogo ljudi zapitam se šta su moji prioriteti!? Znam ja vama njih lepo da izdelakmujem naizust....ali.....jesu li oni zaista na realnoj listi u mom stvarnom životu....poštujem ih?...........ili ih preskačem a slova na njoj patiniraju i služe za predstavljanje....hm....Šta su prioriteti naših kompanija, klijenata, čitalaca, potrošača uopšte!? Profit, profit i samo profit....jer kada napraviš "prvi milion" više nema vraćanja..... a i od nečega mora da se živi a ko ne voli luksuzno da živi?..., pa dobro znamo koja je najgora jevrejska kletva....I eto sve zbog toga izgleda jurimo, drhtimo, pijemo tablete, nemamo vremena za prijatelje i porodicu, ne slušamo predratne priče naših baka jer nam oduzimaju vreme a i "ne znaju i ne razumeju one kakav je jedan naš radni dan i šta mi sve moramo da završimo"..... kada smo mi klijenti nekome očekujemo previše za male pare (ili nikakve), kada naplaćujemo usluge klijentima uvek nam se čini da smo prepovoljni i tako u krug....dižemo i spuštamo cene jedni drugima, skiciramo, realizujemo i finalizujemo projekte, bekapujemo, foloapiramo i šta sve ne i na kojim sve jezicima ne... Vredan je svaki projekat koji sam uradila, dragi su mnogi ljudi koje sam upoznala, bila sam zadovoljna kada sam uradila "nemoguće" iako sam se bunila kada sam preuzimala takve zadatke....A sada kada se zaista zapitam u celoj jurnjavi u poslednjih nekoliko godina u čemu sam uživala tokom rada mogu da kažem da je to bio jedan osmeh moje koleginice Ksenije iz Crne Gore koja je takođe uradila "nemoguće" iako nisu verovali u nju, zvuk Drakčeta Šumadinca umesto normalnog zvrrrrr na telefonu mog kolege Dražena kada svi mi krećemo da đuskamo a on nema pojma šta nam je jer ima slušalice u ušima i šalje urednicima cross promotion, kafa "kod vulkanizera" (jer nam je to najbliži kafić), rođendanska torta mog kolege Srđana Švelje u Kući maloj sa ekipom Joy-a, i eto sve neke male stvari..ili nisu.... Lidijin rođendan na Salašu, slika drage mi Đokete kako sadi jelku i to profi, onako akademski...fakultetski i zamera organizatorima jer je sigurna da to nije odgovarajuće tle za te sadnice....scena u kojoj Sneža na team buildingu na Zlatiboru poređa sve preparirane životinje iz restorana Miris dunja na sto i proučava ih...nakon toga sam morala da pobegnem, konobaru više nisam mogla da pogledam u oči...ali smejem se kada god se setim.....

Zato je dobro da postoje sistemi koji nam traže nemoguće, klijenti koji su uvek nezadovoljni, zahtevni menadžeri i (ne)korektne kolege....jer pomislite samo koliko situacija i ljudi biste "promašili" u vašim životima da nije njih... Idem dalje...nemoguće mora da postane moguće....

Guerrilla marketing and selling

2008-11-19T13:41:00.000-08:00

Jay Conrad Levinsona danas je u beogradskom Expo centru slušalo preko 500 ljudi iz sveta marketinga, preduzetništva, advertajzinga i nakon celodnevnog predavanja saznali su par interesantnih novosti u branši kao i osnovne principe "gerila" marketinga.
Najviše mi se svidela njegova prva konstatacija: "Marketing nije formalizovan kontakt već SVAKI kontakt koji vaši zaposleni imaju sa bilo kim izvan organizacije." Dodala bih i "sa bilo kim unutar organizacije" jer ako ne uočavamo i ne brinemo o tim kontaktima onemogućićemo potojanje normalne organizacione kulture, neće moći da se "žive" vrednosti preduzeća (već su puko slovo na papiru, pod uslovom da su uopšte definisane) i neće moći ni da postoji prepoznatljiv način ponašanja i komuniciranja sa spoljnim svetom. Ponovljeno nam je (ali avaj nikada dovoljno puta, bar tako praksa dokazuje) da je marketing proces koji ima početak ali ni slučajno kraj ako ga dobro vodite...marketing obuhvata sve umetnosti a na kraju je ipak biznis...Osim što se predavač trudio da definiše razlike između tradicionalnog i "gerila" marketinga saznali smo i par novih termina i ideja koje će, po Konradovim prognozama, uskoro biti poznate i ponavljane kao reč "internet"...U pitanju su "MEME" (wikipedia: A meme (pronounced /miːm/)[1] consists of any idea or behavior that can pass from one person to another by learning or imitation. Examples include thoughts, ideas, theories, gestures, practices, fashions, habits, songs, and dances. Memes propagate themselves and can move through the cultural sociosphere in a manner similar to the contagious behavior of a virus.), "MIMS" ćemo koristiti kao osnovnu prepoznatljivosti ideje i brenda, točak je bio prvi mim, jednostavno, bez reči, objašnjenja, komuniciralo se idejom a odmah je uticalo na ponašanje...eh danas svi vozimo..ili rulamo...a neki "pračovek" je morao da prepozna i ostvari ideju takvog kretanja...zatim "fusion marketing", sve jači vidovi saradnje a manje konkurentskog duha na tržištu...po meni logično...u Srbiji još uvek utopija ali nismo sami na ovom tržištu (strana ulaganja, strane korporacije) tako da sve češće i kod nas susrećemo i lepe primere kooperacije iz koje pored zadovoljstva koje im saradnja pruža obe strane i profitiraju...a klijenti prezadovoljni. "Vreme nije novac, vreme je život!" poruka je oca gerila marketinga, čoveka koji je radio kampanju za Marlboro, Visu, Pacific Bell, a njegovi klijenti pre svega su poslušali savet da budu ODANI svojoj strategiji, da veruju u nju i da je ne menjaju...nije čudo što kao jedan od glavnih principa svog pristupa marketingu navodi COMITMENT. Knjige su mu prevedene na 60 jezika i mogu da se pronađu u IPS-u.

Rimmel expedition Dubai 2008

2008-11-04T06:26:00.000-08:00

Krajem oktobra meseca,trideset predstavnika medija, uputilo se ka Arabijskom poluostrvu kako bi među prvima uživali u mirisnim notama parfema « Esprit Celebration ». Kompanija « Rimmel » koja postoji punih 40 godina odlučila je da na vrlo originalan način, sa prijateljima i saradnicima iz Srbije, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima proslavi ljubav koja je omogućila nastajanje parfema koji će privući svačiju pažnju.
Novinari, urednici i TV lica, među kojima su bili Tanja Vojtehovski, Suzana Zlatanović- Luna Lu, Jelena i Aleksandar Gajšek, Milica Bursać, Perica Gunjić, Milica Usanović, Jasmina Antonijević, te predstavnici kompanije « Color Press Group » i « Mauricijus » uživali su u « Off Road » vožnjama po pustinji, plesu trbušne plesačice, poseti beduinskom selu i obilascima svih sedam emirata. Dubai je poznat po najvećim šoping centrima u svetu a u jednom od njih, « Mall of Emirates » nalazi se i skijalište te su medijske zvezde uspele i da, u pravom zimskom ambijentu, ukrste skije i to na -4 stepena a nakon toga na +30 stepeni popiju čaj u kafeu « St. Moritz ». Najjači utisak na učesnike « Rimmel » ekspedicije ipak su ostavile neverovatne građevine poput hotela « Burj Al Arab » i « Atlantis », « Palm Island », zatim sjajna panorama Dubajia i Abu Dabija i rizort « Miramar » u emiratu Fudžaira u kom su proveli najviše slobodnog vremena sunčajući se na predivnim peščanim plažama. Osim toga, slagali smo puzzle, beskonačno duuuugo se vozali u busu, sve vreme se smejali, trošili teško zarađen novac na skupe kafe u još skupljim hotelima, uhvatili se za glavu kada smo pogledali izvode u banci, upoznali interesantne ljude, igrali pantomime, jeli divne poslastice, oslikavali ruke kanom...Moj dragi saputnik i kolega Petar Janošević opisao je UAE u 4 reči: UNDERCONSTRUCTION, NOT ALLOWED, MONEY I COMING SOON, eh to je 6 reči ali uvek je nešto 4(4P, 4S, SWOT, PEST) pa neka bude i ovo...

Weekend Media Festival u Rovinju

2008-09-26T07:00:00.000-07:00

Kada se svi važniji medijski poslenici okupe na jednom mestu, pored brojnih vrednih informacija i novih projekata bez sumnje može da se očekuje i sjajno druženje i dobra zabava. Upravo se to dogodilo na Weekend Media Festivalu u Rovinju od 19. do 21. septembra. Predavanja i paneli donekle su prikazali iz jednog ugla sjajan a iz drugog bedan presek medijske slike regiona. Sjajan utoliko što se po prvi put na okupljanje nije išlo samo da se negde ide tj. da se dobro pojede, popije i poseti poneki kutak stare Jugoslavije već se skoro sve plaćalo (i to po evropskim cenama) pa su se ljudi, osim što su kafenisali i ćakulali, potrudili da nešto nauče i urade. Svetski iliti evropski pristup poslu polako zahvata i Balkan i iako nisam preživela način poslovanja “Lepa Brena za 4 osobe” ipak mislim da ne bih zaustavljala ovaj talas novog B2B okeana. Moram priznati da je pristup pomalo depersonalizovan ali to novinare, urednike, TV lica, menadžere i ostale predstavnike medija naravno nije sprečilo da se u pauzama upoznaju, popričaju i razmene iskustva. Najjači utisak na festivalu ostavili su paneli koji su očekivano bili i najposećeniji, sa po preko hiljadu zainteresovanih, na kojima su učestvovali direktori državnih televizija Srbije i Hrvatske - Aleksandar Tijanić i Vanja Sutlić (tema - Državna televizija: Sluga ili gospodar javnosti) kao i onaj na temu "Celebrity kultura u regiji" (Celebrity Culture in the Region: Stylists, Starlets and Scandals! Advertising?) u kojoj je Srbiju predstavljao Robert Čoban, Hrvatsku Tonkica Kalauz (Story), Nensi Profaca (RTL), Vedran Strukar (Red Carpet) a Bosnu Mirsad Cviko (Express) dok je moderator bila voditeljka HRT-a Nevena Rendeli. Neobično je bilo što se i dalje poneki ljudi u medijima, doduše usamljeni primeri, isčuđavaju nad tabloidizacijom određenih glasila i po ko zna koji put se povela rasprava ko upravlja sa kim: Mediji sa javnošću ili javnost medijima? Književna glasila postoje, čak se lako može doći i do njih (ko voli nek izvoli, uvek postoji izbor), kod nas RTS 2 ima vrlo kulturno i sadržajno bogat program, doduše produkcija je uglavnom iz prošlog veka ali zar ima još neko ko misli da ljudi ne bi ulagali u obrazovni i kulturni program ako bi to većina volela da prati, i onda bi i ti famozni rejtinzi bili zadovoljavajući pa bi sve marketinške agencije i najjači oglašivači krenuli da sponzorišu i ulažu u kulturu.. Čak i pokušaj objašnjenja ove situacije je Vrzino kolo...Meni je lično žao što umetnici, glumci, slikari, operski pevači, talentovani muzičari sve češće lično moraju da obijaju pragove državnih i nevladinih institucija te uspešnih skorojevića (kako ih najčešće nazivaju) kako bi platili sebi master ili doktorske studije, mogli da snime novi film ili seriju...da to je zaista poražavajuće ali i iznad medija ima neko ko sistematski može da menja stvari, naravno samo ako je to u njihovom interesu...i eto nas i opet u tom začaranom krugu po kom kolo vode vile i veštice...Elem, htedoh da "rečem" i nešto lepo o festivalu i mojim kolegama...Organizacija je bila sjajna, sve čestitke a i ekipa iz Srbije je takođe bila wow!...Beba Dragić iz Storija, šarmantni Ivan Stanković, vlasnik agencije “Communis”, Tanja Vojtehovski- Stevanov sa RTV Pinka, glumac i producent Dragan Bjelogrlić, Lidija Ćulibrk, urednica magazina “Lepota i zdravlje”, Dušan Vulović iz McCann Ericksona, Petar Stakić iz Taboo-a....uživali smo u šetnjama, u degustaciji istarskih vina i delicija u vili “Meneghetti” u mestu Bale...eto ipak je sve bilo pozitivno i često smo se smejali što je najvažnije.

Etika u odnosima s javnošću

2008-07-15T05:07:00.001-07:00

Stručnjaci za odnose s javnošću zauzimaju sve cenjenije mesto u menadžmentu kompanija. Preduzeća, javne ustanove, neprofitne organizacije, svi već znaju da pomoću dobrih odnosa sa raznolikom zainteresovanom javnošću mogu da izgrade dobar korporativni imidž, da kontrolišu neželjene glasine i plasiraju poželjne priče. Departman odnosa s javnošću treba da obavlja sledeće funkcije:
Odnosi sa štampom; kreiranje i objavljivanje važnih informacija u medijima da bi se skrenula pažnja na osobu, proizvod ili uslugu.
Publicitet proizvoda; kreiranje publiciteta za specifične proizvode.
Javni poslovi; razvijanje i održavanje lokalnih odnosa sa zajednicom.
Lobiranje; izgradnja i održavanje odnosa sa zakonodavcima i važnim zvaničnicima da bi se moglo uticati na regulacije.
Odnosi sa investitorima; održavanje odnosa sa stejkholderima
Razvoj; odnosi sa donatorima ili članovima neprofitnih organizacija da bi se ostvarila finansijska ili volonterska podrška.
Interna komunikacija; sistemi internog obaveštavanja i sastanci po prethodno utvrđenoj periodici

Izrazi poput: lobiranje, uticaj na regulacije i kreiranje informacija – mogu zazvučati neprihvatljivo jer nose izvesni negativni prizvuk iako su zvanično prihvaćene funkcije PR menadžmenta. Publicitet i odnosi s javnošću treba da se temelje na precizno definisanim odrednicama kao što su istina, tačnost, inegritet i poštenje. Ali, šta uraditi kada istina ne koristi klijentima koji plaćaju usluge specijalizovanim agencijama za odnose s javnošću? Etika PR profesionalaca je ponekad uslovljena ugovorima, naravno, ona se sme kretati samo u zakonom dozvoljenim okvirima, ali ko je zadužen za moralno vrednovanje? Kako definisati etiku kao filozofiju ljudskog ponašanja u odnosima s javnošću kada još nemamo adekvatnu definiciju ni za filozofiju? Kritičko proučavanje ljudske misli?! Na osnovu kojih referentnih parametara?

Ponekad je klijentov interes ili interes vaše kompanije da posluje potpuno otvoreno i da istinitim pričama privlači pažnju, ali ima i situacija u kojima interes leži u sakrivanju određenih činjenica o kompaniji ili klijentu, pa je, ako istina izbije na videlo, neophodan rad na umanjivanju štetnih posledica, odnosno izbegavanje krize i kontrolisanje štete. Sposobnost hendlovanja kriznih situacija zapravo je jedna od najcenjenijih sposobnosti PR profesionalaca, razlog zbog kojeg postaju traženi i zbog kojeg im prihodi rastu.
S obzirom na činjenicu da radim kao PR menadžer izdavačke kuće koja može da se pohvali najtiražnijim nedeljnim, dvonedeljnim i mesečnim magazinima u Srbiji (“Svet, “Bravo” i “JOY”, podaci ABC oditinga Srbija, www.abcsrbija.com), pored uloge da predstavljam svoju kompaniju, organizujem događaje i kreiram saopštenja za javnost, često postajem spona eksternim PR menadžerima koji žele da za svoje klijente izdejstvuju prostor u našim novinama putem zajedničkih akcija, medijskih sponzorstava ili jednostavnog pozicioniranja proizvoda i vesti. Naši novinari, kao i oni iz drugih medijskih kuća često su pozvani da budu gosti na raznim promocijama, događajima i proslavama u zemlji i u inostranstvu, a troškove puta i boravka snose organizatori putovanja odnosno klijenti određenih PR ili marketing agencija. I sama sam bila gost sličnih događaja, gde je, pored druženja i lepog provoda, veoma važno zabeležiti kamerom ili fotoaparatom i perom ili rečju, događaj kojem ste prisustvovali. Kasnijom analizom ekvivalenta reklamne vrednosti (Advertising Value Equivalence-AVE), pored novinara i urednika budu zadovoljni i klijenti koji su potrošili određeni budžet za putovanje i organizaciju jer im AVE (zasniva se na ceni reklame odgovarajuće veličine u nekom mediju, tj. komercijalna vrednost teksta) dokaže da događaj ne samo da je prisustvom u medijima isplatio troškove, nego je dobio fantastičan publicitet. Naravno, pored komercijalne vrednosti treba voditi računa i o PR vrednosti, koja se računa pomoću stepena pozitivnosti tekstova i ona je zapravo jedino merilo jer komercijalna vrednost gubi smisao ukoliko su sve objave krajnje negativno okarakterisane.
Dakle, da li novinari treba sami da snose troškove puta i boravka na pomenutim događajima ili tematski organizovanim putovanjima? Da li je neetički prihvatiti poklon od klijenta ili oglašivača? Da li su prihvatljive kategorije kao što su - besplatan ručak ili besplatno putovanje? Nije li formulacija“etički odnosi s javnošću”, kako tvrdi Stiven R. Van Huk, zaista oksimoron?

U knjizi “Odnosi s javnošću - strategije i taktike” Denisa Vilkoksa, Glena Kamerona, Filipa Olta i Vorena Ejdžija, nalazimo primer iz Rusije, gde je bila uobičajena praksa plaćanja za plasiranje vesti – zakazuki, a Međunarodno udruženje za odnose s javnošću (IPRA) objavilo je da je formiralo međunarodni komitet za njeno eliminisanje. Nameće se pitanje: vodi li iko računa o istinitosti informacija koje plasira i, kada je u pitanju bilans stanja, šta obara tas: poštenje ili profit?

Činjenice govore sledeće: novine sadrže previše informacija i vesti koje ni izuzetno velika grupa novinara nije u stanju samostalno da prikupi. Zato su saopštenja za javnost, vesti koje dobijamo svakodnevno od raznih PR departmana dobrodošle. Međutim, novine su komercijalne i opstaju zahvaljujući profitu koji zarađuju naplaćujući oglasni prostor (80%), dok svega 20 % zarade dolazi od prodaje čitaocima.
Moj lični stav prema etici u odnosima s javnošću podrazumeva oslanjanje na zdrav razum, savest - sopstvenog moralnog sudiju. Zaštita interesa klijenta i kompanije za koju radite veoma je važna, ali iskrenost je najčešće najbolji izbor. Ukoliko niste potpuno sigurni da tajna može zauvek to i da ostane, bolje je da sami tempirate kada ćete je otkriti nego da budete otkriveni u fingiranju podataka i informacija. Što se tiče plaćenih troškova boravka na određenim konvencijama, konferencijama i putovanjima, ukoliko im jedini smisao nije da se iskoristi novinar da bi se došlo do prostora u medijima i ukoliko njemu to predstavlja zadovoljstvo, smatram da je sasvim u redu da prihvati poziv, ali samo ako urednici procene da će onima kojima se obraćaju biti interesantne informacije i reportaže sa određenog događaja.
Mediji imaju veliki uticaj na javnost i zato prema njoj moraju odgovorno da se odnose. Profesionalno bavljenje bilo kojim poslom podrazumeva konstantno praćenje događaja i noviteta u branši, pa se pre svega treba koncentrisati na sopstveno usavršavanje jer svaka komunikacija otvara kanale za saradnju i mogućnosti za povezivanje i nova partnerstva.

Reakcije javnosti najbolje možete proveriti ako stvorite prostor u kojem će svako bez zadrške moći da komentariše i ocenujuje vaše poslovanje. Blog je jedan od načina da saznate i ono što vam prijatelji, saradnici ili bilansi nikada neće reći. Negativnih komentara će uvek biti, a za kompaniju je dobro da zna za njih kako bi svoje napore mogla da usmeri u dobrom pravcu i prilagodi se što većem broju potrošača i javnosti uopšte.

Event management

2008-07-15T05:02:00.000-07:00

Kako organizovati uspešan događaj?

Lansiranje novog proizvoda, obeležavanje jubileja, press konferencije, promocije, modne revije, koncerti, premijere i privatni događaji postali su toliko česti da su jednostavno svakodnevni a datumi se određuju nakon opsežne provere šta se i gde još toga dana dešava. Ukoliko je već neko zakazao “event” traži se sledeći slobodan termin. Iako su gosti koje pozivamo različiti, novinari, kamermani i fotoreporteri ne mogu da isprate nekoliko događaja istovremeno a urednici medija, koji su nam neophodni zbog publiciteta, ne mogu istog dana da objave desetine promocija i zabava u svojim glasilima. Ako se desi da ne zaslužite prostor u novinama ili na televiziji par dana nakon događaja, nemojte se ni nadati objavi jer vaša vest postaje “bajata”. Znači, za početak datum je izuzetno važan. Kada se otvara EXIT, Rolingstonsi imaju koncert ili se otvara Bitef nemojte očekivati ni zvanice niti fotoreportere već promenite datum. Mesto je sledeća izuzetno važna kategorija u event menadžmentu. Ne mora biti prepoznatljivo, ni “in” ali je jako važno da objasnite zvanicama gde se nalazi (na pozivnici možete nacrtati mini-kartu sa putokazima).

Važno je da znamo šta je cilj događaja, ko su ciljne grupe, šta oni misle i u šta veruju u ovom trenutku, šta bismo mi želeli da misle i kako ćemo postići da tako misle. Event menadžer treba da sprovede svoju viziju u delo. “The Complete Guide to Special Event” nam postavlja 10 pitanja na koje svaki menadžer i promoter treba da odgovore pre nego što naprave konačan plan događaja:
1.Da li je događaj dobra ideja?
2.Da li mi posedujemo odgovarajuće veštine planiranja i marketinga da organizujemo takav događaj?
3.Da li smo deo odgovarajuće društvene zajednice?
4.Ko će nastupati?
5.Da li dobro poznajemo infra i suprastrukturu zajednice?
6.Gde će se dagađaj održati? (mesto, venue); Da li možemo da obezbedimo mesto koje želimo za cenu koju sebi možemo da priuštimo?
7.Da li imamo “mamac” koji će pobuditi interesovanje javnosti?
8.Da li ćemo imati podršku medija?
9.Da li imamo fond za advertajzing događaja? Da li možemo da nađemo sponzore? Da li će publicitet/promocija privući “masu”?
10.Da li su naši kriterijumi uspeha razumni?

Kada odgovorite na sva navedena pitanja možete početi da birate i organizujete tim (finansijski, marketinški, operativni, pravni itd.). Za manje evente uglavnom se tim sastavlja od ljudi koji su u kompaniji koja organizuje događaj, dok je za velike spektakle neophodno regrutovati ljudske resurse po preporuci ili iz odgovarajuće branše a pripreme ponekad traju mesecima pa čak i godinama. Event manager treba da sprovede svoju viziju u delo. Mora se znati ko ce prisustvovati događaju i koji su nam ciljevi. Promoter treba da bude čovek koji u svakom momentu prati sled događaja, u hodu rešava krizne situacije, dobro komunicira sa medijima. U Srbiji se neretko desava da marketing ili PR menadžer postaje promoter koji treba da očekuje i neočekivano. Uvek nešto može da pođe po zlu, na primer: dvočasovni nestanak struje na Belom dvoru 21.9.2007. tokom prijema u čast Vlade Divca. Nedavno je Color Press Group organizovao događaj povodom magazina koji uspešno izdajemo 4 godine i za distribuciju pozivnica izabrali smo najpouzdaniju i najbolju službu za dostavljanje. Bili smo potpuno sigurni da će svi gosti dobiti pozivnice, međutim nedelju dana nakon događaja vratilo se dvadesetak koje nikada nisu isporučene jer nikoga nije bilo da preuzme pošiljku a većina ljudi nema naviku da preuzima poštu lično uz priznanicu. Da bi se izbegao takav propust najbolje je za dostavu iskoristiti kompanijskog kurira. Pozvati ljude da potvrde dolazak takođe je poželjno ali na jedan nenapadan i kulturan način jer se neretko dešava da čestim pozivima, mailovima ili porukama opterećujemo partnere, komitente, javne ličnosti pa čak i poznanike i prijatelje. Promoter treba da bude obučen da prebrodi prepreke i ispuni ciljeve koje je zamislio pre organizovanja događaja.

Šta čini događaj uspešnim?
Organizator mora da napravi protokol sa tačnom satnicom, neophodnim pripremama, programom i zaduženom osobom. Važno je obezbediti prevoz ili ga preporučiti, zamoliti novinare da se akredituju, pripremiti press materijal, istaći sponzore, obezbediti objekat i goste, razmisliti o VIP zvanicama i njihovom tretmanu, dizajnirati i distribuirati karte (ako se prisustvo događaju naplaćuje), ostaviti odgovarajući broj poklon ili gratis karata... Nakon događaja posao promotera preuzima press ili marketing služba koja treba da se još jednom zvanično zahvali posetiocima (ukoliko nije u pitanju mega događaj ili koncert), pošalje press materijal i fotografije sa događaja. Promotivni pokloni će vaše goste uvek podsetiti na vas i vašu kompaniju pa se potrudite da uvek imate bar neku sitnicu predviđenu za njih.
Ipak, događaj će biti istinski uspešan samo ako su se ljudi dobro proveli i proširili pozitivan word-of mouth.

Medijska/izdavačka kuća

2008-07-15T04:55:00.000-07:00

Mediji su moćni, sveprisutni, u ekspanziji, retko tolerantni i neizbežni u svakodnevici, izazivaju reakcije i zahtevaju planiranje i analize. Predstaviti izdavačku/ medijsku kuću, koja poput “Color Press Group”, ima desetine izdanja potpuno različitog sadržaja, publike i oglašivača, nije nimalo lako, pre svega zbog raznolikosti objedinjenoj u kompaniji. Svako izdanje zahteva posebnu poslovnu strategiju a imidž kompanije zavisi i od uspeha i relevantnosti pojedinačnog magazina i od sinhronizacije i zadovoljstva svih zaposlenih, menadžmenta, marketinga, PR odeljenja i krajnjeg potrošača, naravno. Da bismo uspešno komunicirali sa bilo kim mi moramo jasno i koncizno da se predstavimo. Prvo što izgovorimo je naravno naše ime i prezime, zatim funkcija i ime kompanije u kojoj radimo. Sagovornicima, gledaocima, čitaocima već nakon toga mnoge stvari postaju jasnije i ukoliko vaša kompanija ili Vi lično imate izgrađen imidž ili određeni status u društvu i ukoliko je on pozitivan, znatno vam je uprošćen svaki trud i objašnjavanje. Upravo je to kategorija koja zahteva pažnju, negu i naporan rad. Rezultat je prepoznatljivost i gudvil. Ušli smo u eru gde će se pored suvoparnih cifara, likvidnosti, rentabilnosti i profita u bilansima iskazivati i intelektualni kapital firme, vrednost brenda...to je razlog više za napore koje svakodnevno ulažemo da se što bolje ali ipak realno predstavimo. Najčešće koristimo dosadašnje uspehe, reference, misije i vizije da bismo javnosti objasnili ko smo i gde želimo da budemo. Promocioni proizvodi, specijalni događaji, božićne i novogodišnje kompanijske proslave, on line prezentacije, incentivna putovanja, blogosfera i sajmovi su uvek dobrodošli u promovisanju i predstavljanju kompanije. Marketing ovde treba posmatrati kao alat za podizanje svesti o proizvodu i stimulaciji interesovanja za vaše proizvode. Potrošačima treba omogućiti da jednostavno dođu do proizvoda i pomoći mu da razume vašu delatnost i doprinos.
Svoja izdanja “Color Press Group” predstavlja putem cross promotiona u svim izdanjima koja imaju sličnu ili istu ciljnu grupu, sajt je aktuelan i obezbeđuje feed back, urednici su u kontaktu sa svojim čitaocima a događaje organizujemo veoma često. Trudimo se da u javnim nastupima i u advertajzingu pružimo osnovne podatke i interesantne činjenice a ne da opterećujemo javnost suvoparnim informacijama koje imaju vrednost samo za analize unutar kompanije.

Komuniciranje sa drugim medijima je danas veći izazov neko ikad do sada. Morate preneti ključnu poruku na pravi način i sprovesti monitoring njene efikasnosti. U PR -u su ulozi jako veliki i greške su luksuz koji retko ko može sebi da priušti, svi znamo da je jedna loša stvar dovoljna da ugrozi i odnese u zaborav sve dobre i pozitivne koje ste Vi ili kompanija uradili tokom godina. Kompanija treba da se predstavlja 24 sata, 7 dana u nedelji, na kompanijskom sajtu uvek treba da su aktuelne vesti i događaji, proizvodi, cenovnici. Kompaniju konstantno predstavljaju ljudi koji su je stvorili i koji svakodnevno doprinose boljitku svojim radom, trudom i kreativnošću. Komunicirajte sa blogerima, sa novinarima, portparoli izdavačkih kuća nikad ne treba da izgovore “nemam komentar”, poštujte vreme sedme sile, pomozite im da njihove priče budu razumljive i interesantne a ne pretrpane nerazumljivim podacima o vama ili kući za koju radite. Korporativnu reputaciju će vam svako priznati bez rasprave ako je dosledna i realna, neka ona bude kompas za put do uspeha i pozitivne percepcije javnosti koja je danas neprocenjiva.

PR u izdavaštvu

2008-07-15T04:54:00.001-07:00

Mediji su, kao i PR stručnjaci, uvek u žurbi i potrazi za dobrom vešću i idejom. Daju sve od sebe jer su svesni da će onaj ko ima dobru vest ili priču dana moći da se pohvali i fantastičnim press clippingom, pozitivnim publicitetom i podizanjem svesti o brendu, proizvodu ili kompaniji (klijentu) koju zastupaju. Biti na čelu PR tima u izdavačkoj kući podrazumeva bitisanje u stalnom svojevrsnom klinču. Zastupati interese stejkholdera, potrošača (u našem slučaju čitalaca i oglašivača), menadžmenta, zaposlenih i društvene zajednice često podrazumeva određivanje prioriteta među jednako važnim entitetima. Mi pre svega prodajemo oglasni prostor i težimo ka što većem tiražu koji nam potvrđuje popularnost, kvalitet i ekskluzivnost naših proizvoda odnosno magazina kod naših čitalaca. Međutim, tradicionalni marketing i PR su danas u jednoj veoma specifičnoj sprezi. Treba da deluju simultano a, na žalost, često su u ratu (“neću propagandu hoću samo dobre veze s javnošću”). Ljudi se žale da su konstantno baombardovani oglasima i medijskim kampanjama i sve više komitenata se okreće neupadljivom marketingu, koji takođe ima svoju cenu, a osnovni mu je zadatak da se uklopi u sam sadržaj časopisa. Specifikum odnosa s javnošću u izdavaštu u tom segmentu zapravo postaje najzanimljiviji: vi, kao izdavačka kuća, imate jedno od najjačih oružja PR menadžmenta sve što druge kompanije priželjkuju, a to je neograničen prostor u medijima. A da li je zaista neograničen? Kako da zadržite i čitaoce i oglašivače? Kako da budete društveno odgovorna kompanija? Treba pronaći odgovor odnosno formulisati i sprovoditi strategiju koja daje natprosečne rezultate i obezbeđuje dodatnu vrednost za stejkholdere.

Izdavačka kuća koja želi da uveća korporativnu reputaciju putem humanitarnih akcija pre svega treba da omogući neprofitnim fondovima veću medijsku pažnju od one koju će i njegova kompanija svakako dobiti i time pokazati da želi da se oduži zajednici u kojoj ostvaruje profit. Na taj način ste zaista uradili dobro delo i omogućili da se čuju i drugi apeli za pomoć. Organizovanje tematskih događaja, launch partija za nove časopise, jubileja i druženja svakako je jedan od najsofisticiranijih načina da se dopre do željene grupe i ostvari prisutnost u medijima.Veoma je važno za svaki događaj odabrati odgovarajuće goste i poznate ličnosti. Celebrities su ličnosti o kojima ljudi uvek žele da saznaju više, zato je pun pogodak kvalitetna lista gostiju koja će privući novinare i reportere. Što više fotografija sa događaja treba postaviti na kompanijski sajt, ni jedna objava nije potpuna bez fotografije.

PR menadžer izdavačke kuće zastupa i novinare i urednike (zaposlene u kompaniji) koji snose veliku odgovornost prema temi, redakciji, društvu i kolegama. Blagovremeno reagovanje u kriznim situacijama može da spreči čak i krivičnu odgovornost koju snose urednik i novinar. Treba izbegavati elitistički pristup i treba izgovoriti “Izvinite” ne samo onda kada vam ponestane drugih opcija.

Networking in motion!

2008-07-15T04:51:00.001-07:00

Jedini moto koji primenjujemo odvajkada kada je komuniciranje u pitanju je “Lepa reč i gvozdena vrata otvara”. Tome su nas još naši roditelji naučili a jedino što ja mogu da dodam je i čuvajte OSMEH, on je naše najjače oružje i u dvadeset prvom veku.

U poslednje vreme imamo više tehnika i načina za praćenje i istraživanje tržišta, tržišnih niša i nepokrivenih interesnih grupa nego što je, čini mi se, njih samih. Razne strategije, koje nas smernicama vode do tog planiranog i ostvarljivog cilja nastalih od vizije, preko misije svih nas “šrafića” u velikim i malim sistemima i preduzećima sa mnogobrojnim lako i malo teže rešivim problemima, samo su imenom relativno nove, sve je to isto kao i pre stotinu godina i više... Mi smo ih samo “krstili”. Tako je na primer brainstorming postojao i u Dalmaciji pre 50 godina kada su moji dedovi odlučivali o tome šta će saditi uz more a šta u planini, ali ako mojim živim precima izgovorite tu reč na “b” samo će vas popreko pogledati. Lamentiranjem nad pregršt novih termina ne želim da kažem da mi smetaju već da i danas ljudi isto reaguju na razne stimulanse iz prirode i okoline. Tako ćete i danas lakše i uspešnije poslovati sa saradnicima koji su vam simpatični i koje iz određenih razloga poštujete nego sa onima koji previše “drže do sebe”, retko se smeju i progovaraju samo o “businessu”.

S obzirom na to da posao menadžera za odnose s javnošću podrazumeva mnogobrojne kontakte, sastanke i pregovore neretko se i meni dogodi da postanem previše poslovna, organizovana i real business lady ali onda se osvrnem po našoj redakciji, pitam moje kolege kako su, šta su radile tokom praznika, ispričaju mi neku anegdotu, popijemo kafu zajedno, nasmejemo se i evo me ponovo dišem u jednom normalnom i divnom radnom danu. Jedan od najvažnijih uslova za obavljanje bilo kog posla na prvoj liniji kompanije je dobra informisanost a danas je, hvala Bogu, Internet većini dostupan, kao i ostali elektronski, štampani i ini mediji, knjige se polako vraćaju na police ali i zaista čitaju, organizuju se brojni seminari, kongresi i predavanja u zemlji i inostranstvu.

Hello Publishers Conference

2008-07-15T04:42:00.000-07:00

Kada su 1944. godine Doña Mercedes i Don Antonio Sánchez Gómez, u svom skromnom domu, punom ljubavi, maštali o sopstvenom magazinu, nisu ni slutili da će upravo ostvarenje njihovih snova, jednoga dana postati najprestižniji brend na svetskom izdavačkom tržištu. Danas, kraljevske porodice i važne, planetarno popularne ličnosti, biraju baš „Hola" magazin kako bi ovekovečile svoje najvažnije, najintimnije, najnežnije a ponekad i najtužnije trenutke života. Španska „Hola" postavila je najviše standarde za sebe i svoje čitaoce u pogledu kvaliteta časopisa, vizuelnog identiteta brenda, aktuelnosti vesti i ekskluzivnosti i rafiniranosti fotografije. Uspeh nikada nije poljuljao tradiciju, ljubav i poštovanje u porodici Sančez, već se familija ujedinila i zbližila kako bi uspela da opravda poverenje, koje im iz godine u godinu ukazuju njihovi sve brojniji čitaoci.
Evropa je oduševljeno prihvatila i zavolela koncepciju magazina i Ujedinjeno Kraljevstvo je 1988. godine pokrenulo svoje izdanje, prvu licencu „Hole"- magazin Hello!. Pozitivna energija, izražena emocija i profesionalnost nisu mogli da ostanu neprimećeni, te ne treba da čudi činjenica da Hello! magazin danas izlazi u dvanaest zemalja. Pored Španije i Ujedinjenog Kraljevstva, Hello! porodicu čine i Grčka, Melezija, Indija, Rusija, Turska, Tajland, Bliski Istok, Meksiko, Kanada, i od jula ove godine, Srbija.
Hotel „Hesperia" u Madridu ugostio je predstavnike svih licencnih izdanja, koji su od 4. do 8. oktobra mogli da se upoznaju, druže, razmenjuju iskustva i diskutuju o tržišnim i ekonomskim razlikama u zemljama, na prvoj izdavačkoj konferenciji Hello! magazina. Konferenciju je otvorio Eduardo Sančez Junco, sin idejnih tvoraca „Hole", a naredna dva dana, u okviru radionica, razgovaralo se o koncepciji, uredničkoj politici, novinarskoj odgovornosti i marketinškim izazovima časopisa.

Lady Di je obožavala Hello! magazin i kada bi se pojavila na naslovnoj strani, nakon nekoliko sati više ne biste na kioscima mogli da pronađete ni jedan primerak. Prve fotografije sa venčanja Princa Raniera sa Grace Kelly, objavila je upravo Hola! i tada zvanično postala privilegovan pratilac i pripadnik visokog društva. Magazin koji je na naslovnoj strani objavio fotografije sa venčanja Princa Felipea i Dona Letitie prodat je u 2 miliona primeraka.
Na svečanoj večeri, upriličenoj na krovu muzeja Tyssen Borhemizza, čije su blago učesnici HELLO! konferencije mogli da pogledaju tokom privatne posete muzeju, uručene su nagrade za najuspešnije projekte i najekskluzivnije priče iz licencnih izdanja. Timovi iz dvanaest zemalja na poklon su dobili i luksuzne „Loewe" tašne i rokovnike, kako bi se što češće setili predivne posete Madridu. „Hello!" je magazin koji stvara sjajne i dirljive emocije koje povezuju ljude, različite po kulturi, boji kože, odrastanju i iskustvu ali jednake po vizionarstvu i veri u jedan brend i ideju koja, iako jaka i nestvarno uspešna, nastavlja svoju misiju stvaranja i otkrivanja lepote, ekskluzivnosti, prestiža i glamura.

Izazovi izdavača na tržištu Srbije

2008-07-15T04:37:00.000-07:00

Iako su mnogi prognozirali drastično smanjivanje uticaja štampanih medija i ekspanziju elektronskih, ni posle raznih transformacija društva i kulture, to se nije dogodilo. Savremeni poslovni čovek ne može da zamisli jutro bez svraćanja na kiosk i kupovine novina baš kao što svaka baka i domaćica lista dnevne novine u potrazi za političkim i estradnim pikanterijama. Svesni činjenice da se apsolutno svaka vest, novi zakon, promocija i događaj prvo pojavi na Internetu, pogotovo s obzirom na to da postoje i specijalizovani servisi poput daily cllippinga ili PR newswire for journalists
( http://media.prnewswire.com), pitamo se zašto ljudi čekaju da saznaju vremensku prognozu, status Kosova ili ime novog premijera Velike Britanije baš iz novina. Sajt TANJUG-a (Telegrafska agencija nove Jugoslavije, osnovan 5. novembra 1943.) odnosno Nacionalna novinska agencija Republike Srbije, svaki ozbiljan novinar poseti makar jednom dnevno, dostupan je svima, kao i sajtovi svih dnevnih i periodičnih izdanja pa nije naodmet postaviti pitanje: Gde je tu catch? Zašto se novine i dalje tako dobro prodaju i ima ih sve više? Naravno da postoje ljudi koji nemaju Inernet, ne umeju da koriste kompjuter, finansijske pa samim tim i tehnološke mogućnosti u zemljama jugoistočne Evrope nisu na zavidnom nivou i još je mnogo razloga koji pravdaju konstantnu potražnju za štampom. Ipak, mislim da je jedan od osnovnih razloga baš težnja za očuvanjem malih rituala koji nam ulepšavaju život. Kada bismo jutarnju domaću kafu i prelistavanje jutarnjih novina uspeli da zamenimo sa Coffe to go i internet vestima jednostavno ne bismo više bili pravi domaćini sa Balkana a ne daj Bože da komšiji koji vam je svratio na kafu i usput se raspituje o članovima nove vlade umesto šoljice pružite plastičnu čašu a umesto novina lap top, ne bi vam čovek više ušao u kuću.
Međutim, potražnja varira i ukoliko se precizno ne definiše i izmeri ciljna grupa i njen potencijal nastaju izdavački kiksevi i gubici.

Robert Čoban, predsednik izdavačke kuće Color Press Group je za “e magazin” u tektu “Kako pokrenuti novine u Srbiji” naveo magazine i dnevne novine koje nisu opstale na tržištu:

““Politika ekspres“, „Tempo“, „Duga“, „Galaksija“, „Sabor“, „Fleš“, „TV Revija“, „DEM“, „Pečat“, „Dosije X“, „Nacional“, „Centar“, „M magazin“, „Antena“, „Argument“, „Arena“, „Revija Tiker“, „Beogradske novine“, „Naša krmača“, „Evropljanin“, „Građanin“, „Dnevni telegraf“, „NT Plus“, „Naša borba“, „Super tin“, „Zabava X“, „On“, „Ona“, „Džentlmen“, „Cool“, „Demokratija“, „Srpsko jedinstvo“, „Praktična žena“, „Sprint“, „Start“, „Lisa Moje dete“, „Srpski nacional“, „T3“, „Muški magazin“, „Gioia“, „Lea“, „PC Magazin“, „Metal Hammer“... Svim ovim novinama i magazinima zajedničko je to da su prestali da postoje u proteklih 10 godina. Ovo je samo deo ugašenih novina i to onaj koji se odnosi na beogradske medije i to one koje su prestale da postoje od 1997. do danas. Ako bi pretendovali da pobrojimo sve novine koje su prestale da potoje u bivšoj Jugoslaviji od 1945. na ovamo – za to bi nam bila potrebna obimna studija.
Neki od gore pobrojanih bili su listovi sa višedecenijskom tradicijom („Politika Ekspres“, „Duga“, „TV Revija“, „Praktična žena“) dok su drugi pak ugašeni nakon svega nekoliko brojeva („Pečat“, „Arena“, „Fleš“...). Neki od njih su pak veliki svetski brendovi („Gioia“, „T3“, „PC Magazin“, „Lisa Moje dete“...) koji su uspeli u desetihama drugih država ali u Srbiji – nisu!

Pokrenuti privatne novine u socijalizmu bilo je zakonski i tehnički nemoguće. Čak i u liberalnoj verziji socijalizma kakvu smo mi u Jugoslaviji imali. Štampani mediji su pokretani isključivo unutar velikih društvenih novinskih kuća poput „Politike“, „BIGZ“-a i „Borbe“ u Beogradu, „Vijesnika“ u Zagrebu i sličnih socijalističkih medijskih mastodonta u prestonicama ostalih republika. Drugi nivo bile su regionalne i lokalne novine sa lokalnim samoupravama kao izdavačima, a treći – brojne novine koje su izdavala razna udruženja građana (književnika, golubara, numizmatičara), savezi (komunista, studenata, omladine...) i ostali članovi SSRNJ (Soc-saveza). Jedini izuzetak bili su možda mediji u vlasništvu crkava („Pravoslavlje“, „Glas koncila“ i sl.) ali i tu se radilo o moćnim organizacijama sa velikim i fleksibilnim budžetom, spremnim da istrpi i dugogodišnje poslovanje u minusu.
Godinama, pa i decenijama izlazile su stotine pa i hiljade novina u SFRJ, neke u tiražima od po 300-400.000 (npr: zagrebačka „Arena“ i beogradska „Nada“ osamdesetih), neke u večitom minusu i na teret nekog od izdašnih budžeta.
Prednost ove epohe bilo je veliko tržište od 24 milona stanovnika SFRJ koji su govorili isti ili slične, međusobno uglavnom razumljive jezike. Dodamo li tome oko milion „naših“ u dijaspori – i to onoj geografski „dostupnoj“ (Zapadna Evropa) – bila je to zaista respektabilna tržišna celina. Prednost je bila i znatno viša kupovna moć prosečnog potrošača nego što je to danas slučaj.”

Izdavačka kuća “Color Press Group” osnovana je pre 15 godina, preuzima atraktivne licence iz inostranstva i poseduje veoma tiražna sopstvena izdanja. Iako smo neosporno jedna od najuspešnijih i najvećih izdavačkih kuća u regionu jugoistočne Evrope i mi smo pravili pogrešne procene. Naime, predsednik CPG-a, Robert Čoban nabrojao je među izdanjima koja su se ugasila na teritoriji bivše Jugoslavije i nekoliko licenci koje je za ovo tržište preuzeo upravo Color Press Group. Radi se o sledećim izdanjima:”Lea”, “PC magazin”, “Metal Hammer”...
“Lea” je zakasnila jer je tržište osvojio nedeljnik “Lisa”, a ubrzo i “Blic žena”, sa nedeljnom dinamikom i niskom cenom; “PC magazin” je izlazio na srpskom jeziku više od dve godine i to u tiražu oko 15.000 primeraka, što je u poređenju sa drugim tiražima Color Press-ovih izdanja ne zadovoljavajuće i neprofitabilno. Od decembra 2006. “PC magazin” postoji u elektronskom formatu (www.pcmagazin.co.yu) i spada u jedan od najposećenijih IT izdanja na Internetu, ima 10.000 poseta dnevno i izlista se 30.000 stranica jer poseduje najsvežije IT vesti iz zemlje i regiona. “Metal Hammer” zbog uske ciljne grupe, koja u mnogim situacijama može da bude i velika šansa kao idealna tržišna niša, nije opravdao troškove produkcije, štampanja i distribucije. Iz navedenih primera može da se izvede jasan zaključak da za uspeh magazina na tržištu Srbije treba pre svega sprovesti stručno istraživanje tržišta i životnog standarda, konzumenti su danas izuzetno informisani te u svakom magazinu koji izdajete morate imati aktuelne i smislene vesti, priče i događaje. Koncepcija magazina (idejna postavka tematskih celina, samostalnih sadržaja i grafičko funkcionalnih elemenata koja je uslovljena zakonima tržišta i vlasničko ugovornim obavezama) treba da bude prepoznatljiva ali i fleksibilna da trpi promene kada tržište, u ovom slučaju čitaoci, to zahtevaju. Strategija u izdavaštvu je veoma složen i kontinuiran proces. Nakon analize sredine treba usmeriti svako pojedinačno izdanje, formulisati strategiju, implementirati je i kontrolisati konstantnim osluškivanjem čitalaca i javnosti uopšte.

Velika konkurencija, do koje je pre svega dovela globalizacija i otvaranje srpskog tržišta, predstavlja i veliki podstrek ali i pretnju za domaće izdavačke kuće. Tržišni potencijal je ograničen, ne može svako izdanje da se realizuje na svakom tržištu a cilj izdavača je da ima što veće tržišno učešće. Zbog toga, pored sopstvenih izdanja, preuzimanje svetskih časopisa postaje neminovnost, kako biste mogli da konkurišete stranim izdavačkim kućama koje su stvorile kod domaćeg čitaoca nove navike i potrebe i podigle kvalitet štampe i sadržaja. Konkurentski (ekterni) benčmarking mora da se primenjuje kako bi izdavači upoznali najbolju praksu i popravili svoju poziciju, poslovanje i performanse. Izazovi izdavača na tržištu Srbije su stalni i povezani sa rastom iskustva (obima kompanije) koje uzrokuje potrebu za smanjenjem troškova da bi otvorili mogućnost smanjenja cena i naravno povećanja prodaje, odnosno tiraža i oglasnog prostora.

Ne treba zaboraviti da na tržištu magazina u Srbiji postoje izuzetno jaki indirektni konkurenti (zadovoljavaju istu potrebu čitaoca) i direktni koji nude isti proizvod. Ženski magazini koji imaju istu ciljnu grupu su”Lepota i zdravlje” (Color Press Group) i “Elle” (Adria media), zatim “JOY” (Color Press Group) i “Cosmopolitan” (Adria media); celebrity magazini “Hello!” (Color Press Group) i “Gloria” (Europapress, suvlasnik WAC),...muški magazin “FHM” (Color Press Group) i “Maxim” (Attica media). Postoji i pretnja od novih učesnika.

Uspeh svake kompanije, pa samim tim i izdavačke kuće, zavisi od zadovoljstva i motivacije ljudskih resursa. Zaposleni su predstavnici kompanije i van radnog vremena, i kad su u privatnom okruženju i na godišnjem odmoru, zato treba voditi računa o njihovoj percepciji kompanije jer je word of mouth ipak jedno od najjačih oružja marketinga. Kompanijski blog je savršeno rešenje za komuniciranje, bolje upoznavanje, prikazivanje zaposlenih u opuštenijem maniru, komentarisanje, sučeljavanje mišljenja i stavova. Blog, ukoliko je interesantan, privlači i druge posetioce blogosfere tako da i javnost počinje da se interesuje za zaposlene i njihove on line dnevnike.

Dakle, ključ uspeha izdavačke kuće u Srbiji leži u sposobnosti časopisa, odnosno urednika, novinara, saradnika, menadžmenta, da nadmaše očekivanja čitalaca i poverioca, komitenata, dobavljača, društvene zajednice, stejkoholdera uopšte i da dugoročno neguju odnose sa njima kako ni u jednom momentu ne bi bili primorani da nagađaju šta oni žele već da kreiraju potrebe i unapređuju svoje magazine. Pored upravljanja kvalitetom i brizi o zadovoljstvu čitalaca i komitenata neophodno je razvijati informacione sisteme i koristiti IT kao potporu u odlučivanju. Informacija u izdavaštvu predstavlja materijalno dobro, ima upotrebnu vrednost i uspešan je samo tim koji njome povećava svoje znanje ali ume i da je iskoristi.

JOY TREND AWARD

2008-07-10T06:12:00.000-07:00

Prestonica Bavarske bila je domaćin dodele prestižnih nagrada “JOY Trend Award” koju je Marquard Media organizovala drugi put, 30. maja u bašti vrlo elitnog muzeja umetnosti "Haus der Kunst". Nakon pića dobrodošlice, šampanjca sa ukusom jagode, u predivnom vrtu muzeja, zvanice, među kojima su bile i glodur srpskog izdanja JOY magazina Gabriela Vinković - Mirković i PR kompanije CPG Milica Milić, uživale su u dodeli Beauty, Fashion & Lifestyle kategoriji nagrada koje je dobitnicima uručila pobednica drugog serijala nemačkog reality show-a “ Next Top model” Barbara Meier.

Generalni sponzori bili su “Thomas Sabo” i svi gosti su za uspomenu na divno provedeno veče dobili narukvicu poznatog dizajnera nakita sa priveskom na kom je ugraviran logo JOY-a, Kia Motors koja je za goste u povratku organizovala VIP shuttle- service do hotela i "Orsay". Medju mnogim dobitnicima su i Pantene, Clinique, Artdeco, Beiersdorf AG, Tally Weil, Loreal Paris ...

L`officiel izlozba u Novom Sadu

2008-07-10T06:10:00.001-07:00

Posle izložbe u beogradskom Francuskom kulturnom centru L`Officiel predstavlja postavku "Retrospektiva francuske modne fotografije od 1921.do danas" i u FKC u Novom Sadu

Od 23. do 28. juna 2008. u Novom Sadu, u Francuskom kulturnom centru, biće predstavljena izložba "Francuska modna fotografija od 1921. godine do danas", povodom objavljivanja srpske verzije francuskog modnog časopisa "LOfficiel".

Svečani koktel povodom izložbe upriličen je 24. juna 2008, u 19 sati, u FKC u Pašićevoj ulici broj 33. Koktelu su prisustvovali urednički tim magazina, vojvođanski mediji i članovi FKC-a i prijatelji izdavačke kuće "Color Press Group".

Hello! from Madrid!!!

2008-07-10T05:38:00.000-07:00

Španska !Holla! ili britanski Hello! danas imaju dvanaest izdanja a prvi broj izašao je 1944. godine. Srbija je među privilegovanih dvanaest veličanstvenih zemalja koje svojim čitaocima prenose najekskluzivnije, najintimnije i najvažnije trenutke iz života poznatih ličnosti širom planete a nasa ekipa nedavno je bila na prvoj izdavackoj konferenciji Hello! magazina u Madridu.

Smestili smo se u jedan od vodećih svetskih hotela “Hesperia” (www.hesperia.com) u Madridu i iskoristili veče za šnjuvanje po prestonici evropskog noćnog života. Grad koji nikada ne spava i u kojem je nemoguće šetati a da ne vidite bar nekoliko barova, kafeterija i pabova ispred nosa, otkriva nam da i oko četiri ili pet ujutru možemo upasti u neverovatnu saobraćajnu gužvu. Najušuškanija i najzanimljivija mesta gde možete popiti čaj, pivo ili vino i probati tapas, sendviče ili kanapee su tradicionalni kafei dekorisani u stilu “Belle Epoque”. Nezaobilazna je, svakako, ulica Gran Via, prepuna bašti, terasa, kafea i radnji u kojima satima možete da uživate u šopingu marki kao što su H&M, Mango, Zara, Berska, Camper i mnoge druge.

Poslovne obaveze i dnevni raspored bili su interesantni i poučni a večernja druženja i izleti potpuna uživancija. Preskočiću koncepte, cifre, marketinšku politiku i radionice na konferenciji i skoncentrisaću se na ekskurzijski deo :). Posetili smo restoran “Torres Bermejas” u centru Madrida i uživali u strastvenom flamenko šouu pravih profesionalaca koji su razgalili goste i pomogli nam da makar na trenutak zaboravimo obaveze, pravila i cupkamo i tapšemo uz najenergičniji ples na planeti. Iako je muzej “Prado”, otvoren 1819. godine da bi prikazao špansku kraljevsku umetničku kolekciju a danas ima preko sedam hiljada umetničkih dela, najpoznatiji muzej u Madridu, mi smo se ipak odlučili za privatnu posetu Thyssen muzeju (www.museothyssen.org) koji nam otkriva privatnu kolekciju Barona Hansa Heinricha Thyssen- Bornemisza, od 800 slika, urađenih od XIII veka do današnjih dana. Muzej se nalazi u ulici Paseo del Prado a otvoren je od 10-19 sati. Međutim, mi smo imali čast da budemo jedini posetioci muzeja oko 21 sat i nakon toga smo večerali u predivnom ambijentu na krovu muzeja. Piće dobrodošlice bila su najkvalitetnija vina i šampanjac a za večeru su poslužene lazanje sa šampinjonima i prepelice u sosu od maline.

Nakon savršenog obroka, ekipe Hello! magazina iz Španije, Velike Britanije, Indije, Turske, Malezije, Grčke, Srbije, Rusije, Kanade, sa Tajlanda i Bliskog Istoka, uputile su se u ludi noćni provod, u popularnu diskoteku “Moma” gde se uz koktele i ćaskanje o razlikama među izdavačkim tržištima đuskalo do ranih jutarnjih sati.

Poslednji dan Hello! izdavačke konferencije bio je rezervisan za posetu predivnom istorijskom gradu opkoljenom zidinama - Toledu. Do odredišta smo išli AVE-om, najbržim španskim vozom, kojem je trebalo svega dvadesetak minuta da pređe razdaljinu od sedamdeset kilometara. Toledo je bio glavni grad španskog vizigotskog kraljevstva sve dok Maori nisu osvojili Iberiju u osmom veku. Grad ima oko sedamdeset hiljada stanovnika, pod zaštiom je UNESCO-a, a u njemu su ostaci saživota hrišćanske, jevrejske i muslimanske kulture. Gradom dominira impresivna kamenita tvrđava “Alkazar” koja je u XIX I XX veku korišćena kao vojna akademija a pogled koji se sa vidikovca pruža na tvrđavu i most na reci Taho (Tajo) svojim dostojanstvom i gracioznošću ostavlja turiste neme, dozvoljavajući im da komentarišu isključivo uzdasima. Pokrajina u kojoj se ugnezdio Toledo, Castile La Mancha, je inače provincija u koju je Servantes smestio radnju pozate španske priče o Don Kihotu.

El Greco (1541.-1614.) je, iako se rodio na Kritu, prihvaćen kao španski slikar jer je 1577. godine otputovao u Toledo, tadašnje najvažnije
katoličko mesto u Španiji i grad, koji je izabrao za svoj dom, bio mu je
inspiracija za neke od njegovih najpoznatijih slika. Jedno od njih je delo “ Pogreb grofa Orgaza”, izloženo u crkvi “Sveti Toma”, gde u pogrebnoj pratnji možemo videti i autoportret slikara. Bio je poznat po izduženim likovima na svojim slikama a njegova kuća-muzej u Toledu je nezaobilazna tačka na turističkoj mapi Španije. Iz Toleda smo poneli marcipan i
suvenire- mini mačeve i noževe, po čijoj je proizvodnji ovaj kraj izuzetno poznat, i uputili se prema Madridu, tačnije prema stadionu Santiago Bernabeu!

Utakmica Real Madrid- Recreativo, Raul na terenu, dupke pun stadion u koji smo ušli za svega par minuta, kulturno pronašli svoja mesta i ženski deo ekipe, opremljen navijačkim rekvizitima, počeo je da postavlja razna pitanja i podpitanja koja su uglavnom počinjala sa “Zašto?”. “Zašto je sudija sad podigao zastavicu?”. “Zašto je to ofsajd?”. I pored toga cela “Hello!” ekipa se dobro zabavljala i navijala, za Real, naravno. U toku poluvremena osvežili smo se u VIP salonu Real Madrida zaključivši da nam se sve više sviđa život u Madridu.

Iz Madrida smo, puni utisaka, preko Milana, stigli u Beograd i ja sam bila jedina koja je uporno, pored trake za prtljag tužno čekala svoj kofer, koji je kako se kasnije ispostavilo, svoje putovanje nastavio za Južnoafričku republiku jer tamo postoji grad koji često mešaju sa BEG oznakom za beogradski aerodrom. Nadam se da će ga uskoro uloviti kako bih mogla da obujem svoje nove španske cipele, pročitam knjige koje sam tamo kupila i poklonim mami i prijateljima suvenirčiće sa jednog od najprijatnijih i najelegantnijih putovanja do sada. Hello! Alitalia, I want my shoes back!

Sama u Parizu

2008-07-10T05:20:00.000-07:00

Nedavno sam se vratila sa poslovnog putovanja iz Pariza i zaključila sam da su business trips veoma tužni skupovi. Zašto? Išla sam kao jedini novinar iz Srbije i dočekala me je zaista divna delegacija ljudi o kojima još uvek ne smem ništa da pričam jer se radi o poslovnoj tajni te je i proizvod koji su lansirali još uvek nepoznanica za javnost; imala sam fantastičan tretman, luksuzan hotel, priliku da vidim organizovanje dogadjaja na jedan novi i prisan način, sve je bilo fantastično. Dakle, zašto tužni skupovi, pitate se. Pa, zbog onog posle dogadjaja.

U Parizu sam boravila desetak dana 2004. godine i sa svojom drugaricom obilazila muzeje, galerije, trgovačke centre, znamenita mesta, Euro Diznilend, ručala u preslatkim i familijarnim restoranima, pila kafice kod Luvra i na Ajfelovoj kuli, sjajno smo se provodile..a sada sam potpuno SAMA. Da li otići u hotelsku sobu i biti potpuni očajnik koji je došao u Pariz i gleda tv u hotelu ili šetati i obilaziti ALL ALONE?

Ovo drugo naravno. Nemam ja strah da ostanem sama sa sobom, nekad sam sasvim dobro društvo, snalažljiva sam, prilično sam proputovala, govorim čak i pomalo Francuski, sve je to ok ali dok šetam pored Opere i lagano počinjem da osećam bol u nogama razmišljam: Bože dragi, kako je strašno kad čovek nema sa kim kafu da popije, da prokomentariše protekli dan, sumira utiske, blebeće, ma bilo šta…i tako ja stojim na semaforu i pored mene se stvori devojka sa mapom u ruci i nasmeje se. Pomislim Francuskinja nije, one se i ne smeškaju nepoznatima, pitam je kako se snalazi i odakle je.

Milica i Renata u baru “Costes”

Iz Brazila i zove se Renata, došla je u Pariz da traži posao u predstavništvu avio kompanije iz Brazila. I ona je sama jer njeni domaćini rade i niko nema vremena za šetnju i razgledanje. Ko zna koliko su puta već prošli tim ulicama a treba i zaraditi za extra skup život u zapadnim metropolama. I tako nas dve, do pre par minuta usamljene, odlazimo u obližnji prelepi bar “Costes”, (rue St. Honore) i naručujemo: ona cup de champaign a ja po starom dobrom srpskom običaju kafu. Zavalile smo se i pričale jedna drugoj svoju istoriju i razlog posete Parizu. Posle smo otišle i u šoping i na večeru zajedno i smejale se, slikale, ćakulale…

Ona je sutradan ujutru imala let za Brazil a ja sam sama otišla do Notre Damma, popila sama kafu, platila je 10 evra!!! i zaključila da ponekad prija nakratko ostati bez društva i telefonske zvonjave ali na duže vreme i na prelepom mestu to je jednostavno greota, postavljaš sebi previše pitanja na koja nemaš i ne možeš da imaš odgovore, misliš da svi gledaju u tebe a ako si nešto smešno pomislio ili video, ne daj Bože da se nasmeješ, pomisliće da si lud…. Sa Renatom se dopisujem, poslala mi je fotografije i ako ikad odem u Brazil imam pravog vodiča…:)

Kompanijski blog

2007-08-21T06:22:00.000-07:00

Tek sam nedavno shvatila da sam besramno napustila svoj pr dnevnik blog i u potpunosti se posvetila kompanijskom blogu http://www.color.co.yu/blog.php
Ideja o Color Press Group blogu nametnula se kao bolje rešenje jer možemo da se pohvalimo zavidnim brojem poseta našem sajtu te tako i CPG blog postaje sve popularniji a idealan je i za brz protok informacija...znamo ko je gde letovao, skijao,
zaposleni su otkrili stavove, a poneki i i svoje emocije :)
All in all posetite naš kompanijski blog...

Sajam medija u Novom Sadu

2007-03-13T07:15:00.000-07:00

Naravno da smo bili na sajmu medija u Novom Sadu, družili smo se sa poznatima, sa čitaocima ali smo se pre svega družili mi: urednici, menadžeri, pomoćnici urednika, marketinški agenti i ostali zaposleni u Color Pressu. Jedan običan radni dan kod nas izgleda otprilike ovako: .......da li si mi pustio text za CKM.....da li su poslate nove pripreme za reklame u Lepoti.......hitno zovite Markard mediju.......pa vi skoro da niste normalni........ko je uopšte pregledao ovu naslovnu???......fale mi 3 strane sadržaja!!!.......kupite od Italijana........ko fotka editorijal za JOY sutra?.......Ima nas blizu 70 duša i svih 8 sati a nekad i duže ne uspemo jedni druge da pitamo: "Kako si danas?" E na sajmu smo se ispričali, iako sajam i nije baš manifestacija na kojoj treba da se druže zaposleni ali eto nama se baš to dogodilo. Smejali smo se, šalili, tračali:), komentarisali.... U toku jedne godine Color Press Group organizuje desetine dogadjaja, promocija, proslava a mi smo se baš na sajmu u Masteru nekoliko dana dobro provodili.......

I AM WITH BOND, JAMES BOND

2007-03-13T06:58:00.000-07:00

Svečana premijera filma CASINO ROYALE održana je 22.11 .u Centru Sava, dok je svetska premijera novog filma o najpoznatijem tajnom agentu 007, bila u Londonu, 14.novembra a premijeri su prisustvovali članovi kraljevske porodice - Kraljica Elizabeta i princ Filip.Celokupna zarada od premijere ide u dobrotvorni fond za film i televiziju koji ove godine slavi 60. godina postojanja.

Popularnost lika iz romana Jana Fleminga je i u 21. veku daleko od opadanja. Jedan od dokaza te tvrdnje je i činjenica da su njegove reči: “My name is Bond, James Bond!” postale simbol uglađenog i ležernog mačizma i ušle u Leksikon zapadne popularne kulture. Jednako uzbudljivo je gledati film “Dr No” iz 1962. godine i trenutni hit film “Kazino Rojal”, snimljen 2006. godine.

Kada se pre četrdeset godina prvi put pojavio na filmu Bond je predstavljao prototip bonvivana, čoveka koji svesno rizikuje i ruga se efemernosti života. Uživa u martiniju i skupim automobilima i naravno, lepim ženama. Devojke žude za nepredvidljivim i neuhvatljivim zavodnikom a glumice koje se pojave u njegovom zagrljaju celog života imaju epitet Bondove devojke.

Ursula Anders je ulogom u filmu Dr No (1962) postala prva Bondova devojka, a scena kada ona u bikiniju ispliva na obalu Karipskog mora je jedna od najzapaženijih u svetu filma. Glumila je nezavisnu Honi Rajder, koja je nožem napala Džemsa Bonda ali je naravno brzo bila razoružana. Devojke su bile i ratnice i zavodnice, tako u filmu “Sutra ne umire nikad” Mišel Jeo kao Van Li prikazuje zavidno boliračko umeće. U filmu “Zlatno oko” pojavljuje se i lik “EM”, Bondove šefice koju glumi Džudi Denč. Mod Adams je jedina devojka koja se pojavljuje u dva filma: “Čovek sa zlatnim pištoljem” (1974) i “Oktopusi” (1983). Ovu bivšu manekenku su često opominjali da je više pažnje i publiciteta privlačila izgledom a ne glumom. Danas ona ima preko šezdeset godina i kaže da je uloga Bondove devojke mač sa dve oštrice, pošto donosi slavu ali može i da uništi karijeru ako glumica to dopusti. Mod se iznenadila što su filmovi o agentu 007 sve popularniji i prokomentarisala: “Kog god muškarca da upoznate, on želi da bude Džejms Bond, a mislim da žene, u svom svetu mašte, o sebi razmišljaju kao o Bondovoj devojci.”

U filmu “Goldenfinger”, platinasta plavuša Honor Blekman, tumači ulogu Pusi Galor. Rođena je 1927. godine a neretko su je poredili sa Gretom Garbo i Marlen Ditrih. Filmski časopis ”Empajer” ju je 1995. proglasio jednom od najseksipilnijih žena sveta.

Laskavom titulom Bondove devojke mogu da se pohvale i Talisa Soto koja je 1989. sa Timotijem igrala u filmu“Dozvola za ubistvo”; Džejn Sejmur koja je glumila Solitaire u filmu “Živi i pusti druge da umru” sa Rodžerom Murom; Lin Holi Džonson je bila Bibi Dal u filmu “Samo za tvoje oči”, Tanja Roberts kao Stejsi Saton u “Pogledu na ubistvo”, Sofi Marso je bila negativka Elektra King u filmu “Svet nije dovoljan”, Karol Buke kao Melina Havelok, zavodila je Rodžera Mura u “Samo za tvoje oči”. Lana Vud, sestra prelepe Natali, bila je famozna Planty Otul koja voli da se kocka, sa tuđim novcem, naravno (“Dijamanti su večni”).

Brojnim francuskim glumicama (Klodin Auger, Karol Buke, Sofi Marso), pridružuje se i Eva Green, koja glumi Vesper u poslednjem filmu o agentu 007 , “Kazino Royal” a svojim izgledom uopšte ne liči na Bond devojku kako je opisuje Jan Fleming: “...treba podjednako dobro da vodi ljubav i pravi sos bearnez. Ima zlatnu kosu, sive oči, usne pred kojima bi i svetac poklekao, savršeno telo. I, prirodno, smisao za humor, eleganciju i prigodnu veštinu u kartama...”

I tamnopute glumice su bile rame uz rame sa tajnim agentom; Dona Garet u sporednoj ulozi u filmu “Dijamanti su večni”, Glorija Hendri, Plejbojeva zečica, u filmu “Živi i pusti druge da umru”, Grejs Džons u “Pogledu na ubistvo”, i najzad seksi zvezda Hale Beri glumi Jinks u filmu “Umri nekog drugog dana”.

Iako nikad nisu dostigle slavu svojih partnera iz serijala o Bondu – Šon Koneri, Džordž Lozenbi (najmanje upamćen kao Bond) , Rodžer Mur, Timoti Dalton, Pirs Brosnan, Danijel Krejg, svaka od njih može slatko da se osmehne i da se pohvali da je barem na trenutak bila Bondova devojka i da je na kratko ostavarila san koji sanjaju žene sa svih meridijana.

Još uvek na čekanju za bolji život

2006-12-21T03:52:00.000-08:00

Kultna serija “Bolji život” je prva jugoslovenska TV sapunica, rađena kao parodija na američke serije “Dinastiju” i “Dalas”. Vrlo specifičnim humorom osvrtala se na negativnosti u društvu ali je tretirala i simpatičan modus vivendi u Srbiji, te je pre svega prilagođena isključivo ovom podneblju. Okosnica priče je bila porodica Popadić, koju čine otac, majka i troje odrasle dece. Milioni su se radovali svakoj novoj epizodi u kojoj su prikazivane dogodovštine iz njihovog svakodnevnog života punog nesporazuma i komičnih obrta. Scenario su majstorski odradili Siniša i Ljiljana Pavić a režiju Mihailo Vukobratović.

Majku Emiliju, profesorku latinskog jezika, glumila je Svetlana Bojković. Jedna od najpoznatijih glumica na ex Yu prostoru imala je zapažene uloge i u TV serijalu “Porodično blago”, u seriji “Mješoviti brak” na TV Pinku i u seriji “Srećni ljudi”. Kao glumica debitovala je u pozorištu, gde i danas glumi kao slobodnjak i ponekad igra i pet večeri za redom. Njen prvi suprug bio je Miloš Žutić, koji je zauvek ostao u sećanjima svih gledalaca kao Car Lazar u televizijskom spektaklu “Boj na Kosovu”, sa kojim ima kćerku Katarinu, takođe uspešnu glumicu. Pošto joj se3 kćerka nedavno udala živi sama u svom stanu u potkrovlju zgrade u samom centru Beograda. U drugi brak, Svetlana je stupila sa rediteljem Ljubomirom Draškićem- Mucijem, i kako sama kaže imala je potpuno drugačiju vezu. Odrasla je i bila sigurnija u sebe. Kaže da su joj najdraže uloge Elizabete od Engleske u predstavi “Marija Stjuart” i “Legija časti” reditelja Brace Petkovića, gde igra Milunku Savić, ženu bombaša iz Prvog svetskog rata. U “Zoni Zamfirovoj”, 2002. godine, maestralno je odglumila majku Maneta kujundžije- Jevdu.

Oca familije Popadić, Gigu Moravca, u seriji “Bolji život” glumio je Marko Nikolić. Rođen i odrastao u Kraljevu, počeo je da glumi 1969. godine. Njegov lik u seriji oslikavao je klasičnog srpskog tatu i glavu porodice, koja često bude nadjačana i skrajnuta dok glavnu reč, zbog njegove mekoće, vode žena i deca. Pojavljuje se u pozorišnim ulogama a glumio je Spasoja u tri epizode u seriji “Ljubav, navika, panika”, koja se emituje na RTV Pinku.

Starijeg sina Aleksandra Popadića, pomalo zbunjenog i nesigurnog, fenomenalno je dočarao Boris Komnenić, koji je prvo glumačko iskustvo doživeo 1980. godine. Zapažene uloge su mu u filmovima “Tajvanska kanasta”, “Prokleta je Amerika” i “Dug iz Baden Badena”.
Boris se takođe pojavio i u jednoj epizodi serije “Ljubav, navika, panika”. Glumi Lakija u pozorišnoj predstavi “Druga strana”, reditelja Miloša Lolića.

Violetu Popadić, razmaženu kćerku, glumi Lidija Vukićević, poznata i kao Lilika iz Žikine dinastije. Posle 2000. sve manje se pričalo o njenim ulogama a sve više o angažmanu u Srpskoj Radikalnoj stranci, o njenoj vezi sa generalom Nebojšom Pavkovićem, o razvodu od poznatog fudbalera Mitra Mrkele i o tome kako sama odgaja svoja dva sina. Lidija kaže da je majčinstvo bilo presudno za zapostavljanje karijere. Svoj postupak pristupanja Radikalima komentarisala je: ”Nisam ušla u politiku iz inata, već zbog želje da ostanem svoja.” Glumica, pre svega prepoznatljiva po upadljivo kovrdžavoj kosi i garderobi koja je često javno kritikovana, šest meseci je bila na čelu Dečijeg kulturnog centra. Kažu da je u tom periodu uradila mnogo za pomenutu instituciju. Vukićevićeva je često bila i na mitinzima, a držala je i govore povodom Šešeljevog dobrovoljnog odlaska u Hag.

Ulogu najmlađeg sina Slobodana Bobe Popadića igrao je Dragan Bjelogrlić. Slobodno možemo reći da je pored Gige on bio omiljeni lik publike, koja je željno iščekivala svaki njegov novi štos i podvalu. Njegovoj popularnosti kod tinejdžerki doprinela je činjenica da je odlično svirao gitaru. Bjelogrlić je stao pred kamere sa 15 godina, igrao je u filmu “Braća po materi”, “Kako je propao rokenrol”, “Zaboravljeni” i mnogim drugim. Čest je slučaj da se glumci okušaju u ulozi producenta i Dragan je upravo to uradio. Njegov prvenac “Lepa sela lepo gore” videlo je 800.000 ljudi, a osvojio je i mnoge nagrade na medjunarodnim festivalima. Filmovi “Rane” i “Rat uživo”su takođe postigli veliki uspeh a Dragan je danas jedan od vlasnika producentske kuće “Kobra”. Sam kaže da je najteže napraviti jedostavan film poput “Ivkove slave”, koji je producirao u režiji Zdravka Šotre.
Živi u skladnom braku sa suprugom Majom koja podnosi najveći teret njegove slave i koja brine o njihovoj deci.

Serija “Bolji život” se ponovo reprizira na RTS- u, a stare tuge i stare radosti koje smo doživljavali sa Popadićima još uvek su iste, emocije, život, tragedije ništa se nije promenilo samo se po rekvizitima primeti da je to bilo u neko prošlo vreme. Međutim, i danas svako od nas želi i mašta bolje, te nije čudo ako i danas, sedamnaest godina kasnije, čujete nekog kako pevuši: “Ja hoću život , bolji život, da ga zgrabim, poput tigra, život nije dečja igra...”

Najskuplji srpski slikari

2006-10-20T05:37:00.000-07:00

Kako se kreću cene umetničkih dela najpoznatijih srpskih živih i mrtvih slikara?

Uživanje u umetnosti je, u 21. veku, privilegija izuzetno bogatih, koji su spremni da plate stotine hiljada eura, ponekad i milione da bi neko umetničko delo krasilo njihov enterijer. Muzeji i galerije su svima dostupni ali slabo posećeni, pogotovo u domicilu. Poznato je da većina ljudi u svom rodnom gradu nije obišla galerije, muzeje, crkve, ispratila izložbe, ali zato kao turisti uvek hrle da vide sve što tuđi grad nudi i ti obilasci su uglavnom “brzinski” te se ne može reći da u tim situacijama može da se uživa ili nešto nauči.

S obzirom na to da sam samo skroman simpatizer umetnosti, ali i veoma zainteresovana za srpsku istoriju i slikarstvo potrudila sam se da upoznam nekog ko bi o tome trebao da zna mnogo, ako ne i najviše u Srbiji. Tragom preporuke odlazim na prvi sprat Etnografskog muzeja, u galeriju “Artmedia” i u razgovoru sa Nikolom Kusovcem saznajem da se i “slika prodaje na santimetar, kao i svaka druga roba” . Gospodin Nikola je bio prvi kustos u prodajnoj galeriji na Kosančićevom vencu, 1963. godine, nakon što je Tito proglasio slobodu stvaralaštva. Do tada su stvarali i imali narudžbe slikari koji su učestvovali u NOB-u (Kun, Murtić, Prica...), uglavnom su ukrašavali zgrade SIV-a, a najviše je kupovalo Ministarstvo Inostranih Dela.
XVIII i XIX vek ne pominjem jer, kako saznajem, nema kolekcionara za taj period te nema ni atraktivnih cena. Međutim, slike Peđe Milosavljevića, Petra Lubarde, Mila Milovanovića postižu cene između 5.000 i 40.000 eura.

Milan Konjović je stvarao u Pragu, Parizu i na kraju se vratio u rodni grad Sombor, koji mu je bio inspiracija za mnoge slike. Do 1990. godine Konjović je stvorio impresivan opus od oko 6000 slika, pastela, crteža, mozaika i grafika. Konjovićeve slike, zajedno sa Tabakovićem, Čelebonovićem, Kečićem imaju vrlo dobre prodaje.

Paja Jovanović (1859-1957) smatra se jednim od najvećih srpskih slikara. Putovao je i u običnom životu ljudi pronalazio inspiracije za svoje slike. Već 1893, postao je član Srpske Kraljevske Akedemije i radio je monumentalne, istorijske kompozicije koje su postale vrlo popularne (Seoba Srba, Proglašenje Dušanovog zakonika, Takovski ustanak). Slikao je i crkvene slike među kojima i dva velika ikonostasa (u Sabornoj crkvi u Novom Sadu i u Dolovu, u Banatu). Nakon 1905, posvetio se isključivo slikanju portreta u stilu akademskog realizma i bio je veoma laskav portretist. Njegova slika iz 1887 “Ukrotitelj zmija”(107,5x83cm) prodata
je za 169.580 eura u Londonu, 1999. godine. Slika “Stara priča”(96,5x143,5cm) prodata je u New Yorku za 44.439 eura. Pajina slika ulje na platnu veličine 15x11cm (treba napomenuti
da je taj format skupo prodavao samo Pikaso), prodata je u Londonu za 10.382 eura. Naziv te slike je “The falconer” a u sva tri slučaja prodaje aukcijska kuća je bila Christie´s, (podaci artprice.com i AKOUN 2005).

Nikola Kusovac mi je, takođe, rekao da se slike Save Šumanovića dobro prodaju u zemlji dok su prodaje slabe u inostranstvu. Sava Šumanović (1896-1942) je pripadao uglednoj građanskoj porodici, živeo je jedno vreme u Francuskoj, gde je naslikao “Pijanu lađu” koja ulazi u red najviših dometa našeg slikarstva. Njegove slike, kod nas, postižu cene od 80.000 do 120.000 eura a priča se da je jedno ulje na platnu prodato za 200.000 eura i to ga stavlja na tron najskupljih slikara koji se prodaju u Srbiji. Posle Savine smrti majka Persida je do završetka rata uspelada sačuva sva sinovljeva dela koja su se nalazila u Šidu. Tom gradu poklonila je neprocenjivo blago, kuću i slike u kojoj je osnovana galerija koja nosi Savino ime.

Prosečan format Vlade Veličkovića se kreće oko 3.100 eura, a izuzetno cenjen u Parizu a praktično nepoznat kod nas je slikar Marko Stupar (srednja vrednost 6.250 eura).

Tržište umetničkih dela kod nas još nije zaživelo jer je ono do Titove smrti zavisilo od komisiona i otkupnih komisija, dok je u svetu već odavno trend da potentniji trgovci jedno vreme samo otkupljuju dela a onda ih odjednom vrate na tržište. Tako mogu da upravljaju tražnjom i da popularizuju nekog umetnika. Kod nas se, kako kaže Nikola Kusovac, može prodati samo extra komad dok je sliku savremenog umetnika praktično nemoguće prodati.

Srednja slika (65 x 50 cm- format na osnovu koga se formira tzv. prosečna cena), Ljube Popovića (1934- ), drži cenu oko 14.000 eura što je, kako kažu, za živog slikara jako dobro. Neki slikari tvrde da njihova dela vrede mnogo više nego što je realno, međutim izvesno je da cene formiraju galeristi a ne slikari. Čest je komentar da slika vredi onoliko koliko je kupac spreman da plati.

Nepravedno bi bilo ne pomenuti talente među ženskim stvaraocima, kao što su Cuca Sokić, Zora Petrović, Milena Pavlović-Barili. Najznačajnijom slikarkom s kraja 19-og i početka 20-og veka smatra se Nadežda Petrović (1873-1915), dok se cene njenih slika kreću oko 50.000 eura a neke dostižu i cifru preko 100.000 kao što je slučaj sa slikom “Gračanica”.

Najznačajnije aukcijske kuće u svetu su Sotheby´s i Christie´s i one dominiraju prodajom umetničkih dela. Oni su formirali duopol koji retko ko može da im ugrozi. Umetnost, dakle nekom stvara veliki prihod, ali da li ona postoji samo zbog profita? Po meni, intrigira nas i uživamo u njoj, njenim tragom otkrivamo živote nekih drugih ljudi, kultura, tradicija i uživamo u misterijama prethodnih vlasnika, razmišljmo o energiji koju ona poseduje i prenosi...

Izvori za tekst i fotografije: www.serbiart.co.yu
http://en.wikipedia.org/wiki/Categori:Serbian painters
www.artmedia.co.yu
www.sothebys.com
www.christies.com

Nikola Kusovac, istoričar umetnosti

"Da ja imam nešto para pa da kupim uspomenu..."

2006-09-25T00:49:00.000-07:00

Nedelju sam provela u domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, upoznala sam Paju koji želi da postane frizer, Herminu koja divno svira klavir i Pištu koji piše divne pesme, ponekad je problem da ih objavi jer mu za to treba 20.000 dinara, a to je za njega veliki novac. Milana Gajicki iz doma je o njemu napisala: "Potrudili smo se da nežnom i krhkom dečaku budemo jedina i prava porodica, sigurno utočište za sve strahove, strepnje i nade, koliko god se to može biti."
Danas će moj dnevnik sadržavati samo stihove Pište Mesaroša iz doma u Veterniku.

"Što sam tužan
zašto tako
nije ovo priča stara
duša boli i kad ćuti
i kad neku pesmu stvara.
...........
Da ja imam nešto para
pa da kupim uspomenu
neku toplu neku vernu
kad umoran oči sklopim
da me greje, da se topim.

Putovo bih tragom njenim
u daljinu i još dalje
teško mi je što mi nikad
majka pozdrav ne pošalje."

Ko koga farba u marketingu?

2006-09-22T02:19:00.000-07:00

Sinoć smo imali sastanak na kom smo razgovarali sa potencijalnim oglašivačima koji pored plaćenog oglasa žele da implementiraju u jedan od naših časopisa i strategiju "prikrivenog marketinga", objašnjavajući nam pritom da to niko od njihove konkurencije ne radi. E, nije nego. Sada najavljujem revoluciju u marketingu. Polako nestaje klasični marketing, baš kao što je nestao koncept turizma 4 S (sun, sea, sand, sex). Danas ljudi traže aktivan odmor, organizovane obilaske spomenika kulture, žele nešto da nauče i da učestvuju a ne da gledaju. Tako ni u marketingu ljudi više ne žele da budu posmatrači. Sve više oglašivača umesto usamljene fotografije i kontakta kreiraju oglase sa sve više texta, saveta i sa mogućnošću interakcije. Verovatno će se , iz gore navedenih razloga, menjati i cene oglasnih prostora. Možda će se čak dodatno naplaćivati i po broju karaktera a ne samo po formatu. U 21. veku smo i kako tehnologija krupnim koracima melje sve pred sobom ko zna koja nauka će naslediti marketing. Ostaje nam da predvidjamo i čekamo...

Kome trebaju sponzori?

2006-09-21T00:44:00.000-07:00

Posao koji radim u izdavačkoj kući "COLOR PRESS GROUP" podrazumeva mnoga poznanstva. Svakodnevno pročitam bar 50 mailova, zakažem nekoliko sastanaka a o telefoniranju da ne govorim. Možda bi ovaj posao eksperimentalno trebao da radi diplomac ili postdiplomac na psihologiji jer verujem da bi i te kako imao materijala za svoj rad o napr. ljudskom ponašanju u različitim okolnostima i pod teretom različitih potreba. Same potrebe uvek je bilo teško definisati i kada smo polagali Sociologiju ili Socijalnu psihologiju uvek su studenti imali problem da ih definišu. Zašto? Zaboga svi znamo šta su potrebe, osećamo ih svakog trenutka, ali hajde objasnite ih....
E, ja se srećem sa raznim POTREBAMA svakog dana, najčešće sa tuđim. Traže nam ljudi sve i svašta i svako od njih hoće da se vidi sa mojim direktorom jer će ipak njemu moći najbolje da objasni i da ga ubedi da baš on zaslužuje pažnju. Ali, ljudi ne shvatate jednu suštinsku stvar: da moj direktor ima toliko vremena ne bi on plaćao PR managera i zato ne narušavajte moj autoritet, ja sam tu za priču, on je strateg a ja operativac. Kad donese odluku ja razmišljam kako da je saopštim, kako da je iskoristim i možda ću jednog dana moći i da je promenim ali o tom potom....
Nego, da se vratim ja na temu sponzora i donatora. Svi ih traže i svima trebaju (i onima sa titulama i onima bez dinara), i nama naravno. Akcije koje organizujemo ne bi funkcionisale da nema ljudi koji nam se pridruže i pomognu. Mi ih realizujemo jer imamo medijsku moć a i puno entuzijasta kojima nije teško da ostaju posle radnog vremena, da rade vikendom i da obave 10-tak razgovora da bi rešili svaki detaljčić. Eto, ko ima viška neka se javi pa ćemo napraviti nešto lepo za nekog kome će značiti.

PRO-PR kongres u Sloveniji

2006-09-20T00:32:00.000-07:00

U Rogaškoj Slatini u Sloveniji odrzan je 4. medjunarodni kongres za odnose s javnošću.
Trajao je četiri dana a učesnici i predavači bili su PR i marketing menadžeri, profesori i
urednici sa prostora cele bivše YU. Pričalo se o načinima komunikacije u medijskim
prostorima pojedinih država, projektima EU na Balkanu i o clippingu u funkiji sadržajnih
analiza.
Svi su željno iscekivali i OKRUGLI STO koji je za temu imao MEDIJE U SRBIJI, čiji je
moderator bio prof. Milivoje Pavlovic. Udarni termin podrazumevao je i dupke punu salu a
nakon istorijskog pregleda (krenulo se od 1791. iz Beča) došli smo do tužne slike medijske
realnosti u Srbiji. Polemisalo se o tome kako danas i izveštaji iz Narodnog Pozorišta
podrazumevaju modni žiri, odziv poznatih i ocene hrane i pića, dok se niko ne osvrće na
kulturu i umetnost. Lažne zvezde sijaju a prave nemamo.
Tatjana Vojtehovska ukazala je na poražavajucu činjenicu da se o srebrnoj medalji Olivere
Jeftić nije pisalo dok su o odredjenim kriminalcima izlazile "sage" o njihovom duševnom
stanju u zatvoru. Dr Zorica Bobić- Tomić je kao predavač i učesnik okruglog stola bila
izuzetno dobro prihvaćena i omiljena medju učesnicima zbog dinamičnosti i simpatične
gestikulacije. Primetila je i da bi bilo mnogo efektnije da se naš tabloid "Svet" zove
"Srbija u svetu". U svetu definitivno jesmo, ali u nekoj regulisanoj, konkretnoj uniji ili
asocijaciji uskoro, po svemu sudeći, nećemo biti.

Sama organizacija bila je izuzetna zahvaljujući kolegama iz Hrvatske i Slovenije. Svečanu
večeru je ulepšao glas Zorana Predina a učesnici su bili smešteni u Grand Hotelu Rogaška.
Put je, u povratku bio neočekivano dug, te se jedna koleginica iz beogradskih dnevnih novina
snašla čim smo napravili pauzu u Srbiji i put do Beograda nastavila džipom u simpatičnom
društvu. E, to se zove dobra komunikacija.
Bilo kako bilo Srbija ima snagu i energiju, trebali bismo da damo SINERGIJI na značaju i da
krčimo put svojoj zemlji u neko lepše vreme. Potencijal koji imamo u ljudskom resursu je
dokazan i na ovom kongresu te mi preostaje da ih sve pozdravim u nadi da se vidimo na 5.
medjunarodnom PRO-PR konresu na Ohridu.

Interesantne izjave:
-"PR menadzerke su samo sminka u mini suknjama koje ne mogu da daju izjavu i ne daju press
materijal." (S. Bogdanovic)
-"Gradska vlada novinare dozivljava kao sredstvo za reklamiranje." (M.D.)
-"Da li je business TV utopija?" (M. Sekulic)
-"Medijska slika u Srbiji izgleda veselo."(Z.Tomic)
-"Da li javnost obrazuje medije ili mediji javnost?"
-"Kod nas (u Makedoniji) su samo voda i vazduh makedonski, sve drugo kupili su Grci,
Ausrijanci i Nemci. (G.Stojanovic)
-"Koliko je stresno i opasno raditi u medijima dokazuju ubistva S. Curuvije i Pantica iz
Jagodine."