To blog or not to blog?

To blog or not to blog? That is the question! - Kome verujete?

Dennis Wilkox, profesor PR-a i korporativnih komunikacija na San Jose univerzitetu u Kaliforniji održao je 15. oktobra predavanje na temu "Online PR" u Master centru novosadskog sajma.
Profesor nam je potvrdio predikcije da će već 2010. godine digitalne medije u procentu preko 70 kreirati upravo njihovi korisnici. A kako to utiče na nas, PR stručnjake, i na naše kompanije, možda najbolje oslikava primer krize u kompaniji Domino pizza. Naime, dvoje radnika odlučilo je da se "našali" i prikaže koje sve sastojke pizza može da "apsorbuje" pa su snimak postavili na youtube. U roku od 24 sata taj "uradak" pogledalo je više od 500.000 ljudi. Možda je ipak najbolje da snimak pogledate i da se sami uverite u gnusnost poigravanja hranom:
http://www.youtube.com/watch?v=OhBmWxQpedI
Sada vam je jasno koliko su socijalni mediji snažni i uticajni i, iako su akteri ovog, za Domino vrlo nemilog dogaðaja, krivično gonjeni i kažnjeni, loša reputacija kompanije nije nestala podnošenjem policijske prijave. Postavljalo se bezbroj pitanja na koja je trebalo pažljivo ali iskreno odgovoriti.
Patrick Doyl, predsednik Domina, pored saopštenja koja su objavili tradicionalni mediji, postavio je snimak na youtube: http://www.youtube.com/watch?v=7l6AJ49xNSQ
U odgovoru predsednik naglašava da im je poverenje kupaca najvažnije, priznaje koliko je taj video loše uticao na njihovu reputaciju i kaže da im ništa nije važnije od ponovnog pridobijanja poverenja mušterija kao i to da neće prestati da se trude da poverenje povrate. Posle toga Domino je otvorio "tweeter" nalog, customer care page, korporativni blog na kojem su svi zaposleni komentarisali svoj rad, život, probleme, izazove. Domino je tada shvatio da su zaposleni "ključ" za to da eksterna publika dobro percepira kompaniju, da reputacija kompanije ne počiva u rukama PR menadžera ili top-menadžmenta već svih zaposlenih koji su doprineli razvoju kompanije i koji su njeni najvalidniji predstavnici.

Interesantna je i osveta putnika "United Airlinesa", inače kanadskog kantri pevača Davea Carrola kome ta avio-kompanija nije htela da isplati odštetu za slomljenu gitaru u prtljagu. Muzičar je napisao pesmu i postavio je na youtube: http://www.youtube.com/watch?v=5YGc4zOqozo&feature=fvst gde kaže: "Ako ste je polomili, vi treba i da je popravite, da sam znao, leteo bih drugom kompanijom jer United lomi gitare". Taj snimak gledalo je gotovo šest miliona ljudi. Da li mislite da su odlučili da lete Unitedom? Ne verujem, muzičar u pesmi kaže da mu je kompanija slomila i srce, a najviše ga je pogodilo to što se nisu odnosili prema njemu onako kako smatra da zaslužuje svaki dostojan graðanin. I proizvoðači Taylor gitara videli su ovde marketinšku priliku pa su i oni objavili video-komentar u kojem upućuju na svoju web stranicu: http://www.youtube.com/watch?v=n12WFZq2__0

Navedeni primeri uče nas da budemo uvek iskreni i transparentni, da uvek kada repliciramo, odgovaramo na optužbe ili slično koristimo isti medij kao i oni koji nas eventualno optužuju ili na bilo koji način "prozivaju".

Savet svakoj kompaniji koja želi da se ozbiljno bavi PR-om i da makar prva sazna ukoliko se neka negativna objava pojavi jeste da koriste nove medije: mobilne telefone, podcasting, tweeter, rss feeds, facebook, youtube, blog... da im se ne bi dogodilo da za bilo koji krizni momenat u sopstvenoj firmi saznaju poslednji.
Znači, mi ionako ne možemo da kontrolišemo sve poruke ali u svakom slučaju možemo da učestvujemo u njihovom kreiranju, treba da podstičemo dijalog i vratimo JAVNOST u ODNOSE S JAVNOŠĆU!

Rovinj i ja - drugi put na Weekend Media Festivalu

S obzirom na to da su naša očekivanja ovoga puta bila golema jer pamtimo prošlogodišnji fantastičan ugoðaj na WMF po kvalitetnim predavačima i dodatnim sadržajima festivala, mogu da kažem da su organizatori i ove godine premašili želje učesnika festivala.
Pre svega, organizacioni deo savršeno je odraðen, Rovinj je tih dana disao u ritmu festivala, medija i ljudi koji su se i ponovo okupili da pretresu sve važne teme iz sveta advertajzinga, marketinga i medijskog biznisa uopšte. Naravno, goruće pitanje ove godine bila je recesija kao i novi zakoni o javnom informisanju. 
Kao i ranije, najposećeniji su bili paneli sa bar pet učesnika iz cele regije a raspravljalo se na teme: "Poznaju li mediji granice privatnosti?", "Ureðuje li PR medije?", "Budućnost poslovnih medija" i "Šta žene žele". 

U prvom panelu, na temu granica privatnosti koje mediji ne bi smeli da preðu, učestvovala je i moja koleginica, asistent urednika najprodavanijeg tabloida "od Vardara pa do Triglava", časopisa koji je uvek u toku sa regionalnim dešavanjima - magazina "Svet". Njeno ime je Vesna Milanović, a naš prvi zajednički projekat krajem prošle godine nije slavno počeo. Naime, Vesna je jedna od retkih koleginica sa kojima sam se posvaðala, dobro, možda je to prejaka reč za blog, i to kompanijski (sve sa bloga PR-dnevnik moj kolega Goran prebacuje na CPG blog), pa ću reći - "sporečkala". Dakle, pretpostavljate da mi u prvo vreme nije bila naročito simpatična zbog te "situacije" na "Svetovoj" žurki u "Richu", ali u njenu reputaciju najboljeg estradnog novinara nikada nisam posumnjala pa sam kada me je direktor upitao koga bi trebalo da pošaljemo da učestvuje u panelu, imala spreman odgovor - Vesnu. Nismo pogrešili. Čini mi se da su baš njeni komentari izazvali najviše reakcija u publici a u odgovorima na izlizana pitanja o tome kako nas (koji izdajemo tabloide ili pišemo tabloidne tekstove, zadiremo u nečiju privatnost itd.), nije stid da to radimo i zašto ne pišemo o nečemu drugom, bilo je najviše smisla. Primer da svako zna da je Anðelina Džoli udata za Breda Pita i koliko svoje i usvojene dece imaju, a da retko ko ume da nabroji sve njene glumačke poduhvate i uspehe, bio je vrlo precizan i pogodio je metu - i najurbanije ljude koji peru ruke od tabloidnih magazina interesuje upravo to kao i činjenice iz života Nataše Bekvalac i Dače Ikodinovića ili Rijane i Krisa Brauna. Dakle, to, ljudi, nema veze sa Srbijom, tabloidi su najprodavaniji magazini svuda u svetu.

Pored mnogo dragih ljudi koje smo na festivalu sreli, kafenisanja sa njima, šetnji... razmišljala sam i o situacijama, svaðama, raspravama, nerazumevanju koje je neminovno svuda oko nas... ali, ukoliko ne pričamo o tome, ukoliko se pretvaramo da je uvek sve u redu, ako nam je uvek važna samo glazura i fasada, nikada nećemo uspeti da prevaziðemo taj nesklad. Razgovor sa koleginicama iz "Nacionala" takoðe me je naveo na razmišljanje... Kada se desilo to da je njihov urednik tragično nastradao ispred redakcije, svi mi u Srbiji razmišljali smo o tome kako bi to moglo da utiče na nas, na slobodu štampe, itd. Na primer, tužno zaključujem da mi uopšte nije palo na pamet da ih nazovem i upitam kako su.

Možda treba glumiti finoću i političku korektnost ali ja to prosto ne umem, mogla bih da isfoliram nekoliko puta ali bi me, kao u svemu, i u tome provalili posle izvesnog vremena. Nije to loše za moj posao jer je osnovno pravilo u PR menadžmentu - LAGANJA NEMA. 

Eto, kriza je svuda a i ovaj Saturn se sada nekako loše namestio, pa mi u kompaniji i ja u privatnom životu nailazimo na probleme, nerazumevanje, sitne svaðe, ponekad nas iz takta izvede nadreðeni, nekad saradnici... Ipak, idemo napred, trudimo se... moja kompanija da ostane na vrhu, ja u kompaniji (da je pravilno i verno predstavljam), ja u privatnom životu da pomirim sve svoje meni poznate i nepoznate svetove... da sebe upoznam.

Iz Rovinja stigoh do "duhovne revolucije" ali naveo me je na to tok misli... Uglavnom, bilo je sjajno, sijalo je sunce, Vesna mi je platila ćevape u Rovinju (nije to ništa, moja drugarica je jela brancina na Baščaršiji :)), putovali smo deset sati u mini-kombiju, pojeli smo tone grickalica, bolje smo se upoznali... nismo ostavili utisak, nismo se ni trudili, bili smo MI, ono što jesmo, pričali smo o cveću i vremenu ali nismo malterisali ničije fasade niti smo ukrašavali glazure... pa ni svoje.

Morala sam ovo negde da sačuvam :)))))))))

http://blog.veza.biz/?p=188

Nemoguće moguće

Nedavno sam pročitala interesantan post na Fejsbuku, klijent je od marketinške agencije tražio komunikacijsku strategiju, budžet skoro da nije imao, due to the crises :), cilj mu je bio maglovit ali u svakom slučaju očekivao je uspeh svog proizvoda na tržištu, razumevanje marketinške agencije za njegovu situaciju i računao, pre svega na njihove mađioničarske moći da oni pretpostave šta je za taj proizvod najbolje, čarobnim štapićem dođu do promo materijala, oduševe eksternu javnost, šarmiraju distribuciju i veleprodaje i ... jupi, zarade pare, postanu slavni, moćni i kao vlasnici "te i te" uspešne kompanije počnu da se fotkaju na "eventima" i Bože moj eto ih "new celebrities", urednici se pitaju kako su uopšte mogli bez njih na javnoj sceni da kreiraju raporte sa događaja, popunjavaju sa njima rubrike "Moj dom" ili "Moj ormar"... za te je najteže naći domaći materijal :)))) ..i........... najzad svi zadovoljni.... 

Iskarikirala sam, naravno, ali naša svakodnevica zaista počinje da liči na karikaturu zamišljene stvarnosti....Možda je moja percepcija pogrešna s obzirom na to da svaki dan čujem previše informacija, upoznam mnogo ljudi zapitam se šta su moji prioriteti!? Znam ja vama njih lepo da izdelakmujem naizust....ali.....jesu li oni zaista na realnoj listi u mom stvarnom životu....poštujem ih?...........ili ih preskačem a slova na njoj patiniraju i služe za predstavljanje....hm....Šta su prioriteti naših kompanija, klijenata, čitalaca, potrošača uopšte!? Profit, profit i samo profit....jer kada napraviš "prvi milion" više nema vraćanja..... a i od nečega mora da se živi a ko ne voli luksuzno da živi?..., pa dobro znamo koja je najgora jevrejska kletva....I eto sve zbog toga izgleda jurimo, drhtimo, pijemo tablete, nemamo vremena za prijatelje i porodicu, ne slušamo predratne priče naših baka jer nam oduzimaju vreme a i  "ne znaju i ne razumeju one kakav je jedan naš radni dan i šta mi sve moramo da završimo"..... kada smo mi klijenti nekome očekujemo previše za male pare (ili nikakve), kada naplaćujemo usluge klijentima uvek nam se čini da smo prepovoljni i tako u krug....dižemo i spuštamo cene jedni drugima, skiciramo, realizujemo i finalizujemo projekte, bekapujemo, foloapiramo i šta sve ne  i na kojim sve jezicima ne... Vredan je svaki projekat koji sam uradila, dragi su mnogi ljudi koje sam upoznala, bila sam  zadovoljna kada sam uradila "nemoguće" iako sam se bunila kada sam preuzimala takve zadatke....A sada kada se zaista zapitam u celoj jurnjavi u poslednjih nekoliko godina u čemu sam uživala tokom rada mogu da kažem da je to bio jedan osmeh moje koleginice Ksenije iz Crne Gore koja je takođe uradila "nemoguće" iako nisu verovali u nju, zvuk Drakčeta Šumadinca umesto normalnog zvrrrrr na telefonu mog kolege Dražena kada svi mi krećemo da đuskamo a on nema pojma šta nam je jer ima slušalice u ušima i šalje urednicima cross promotion, kafa "kod vulkanizera" (jer nam je to najbliži kafić), rođendanska torta mog kolege Srđana Švelje u Kući maloj sa ekipom Joy-a, i eto sve neke male stvari..ili nisu.... Lidijin rođendan na Salašu, slika drage mi Đokete kako sadi jelku i to profi, onako akademski...fakultetski i zamera organizatorima jer je sigurna da to nije odgovarajuće tle za te sadnice....scena u kojoj Sneža na team buildingu na Zlatiboru poređa sve preparirane životinje iz restorana Miris dunja na sto i proučava ih...nakon toga sam morala da pobegnem, konobaru više nisam mogla da pogledam u oči...ali smejem se kada god se setim.....

Zato je dobro da postoje sistemi koji nam traže nemoguće, klijenti koji su uvek nezadovoljni, zahtevni menadžeri i (ne)korektne kolege....jer pomislite samo koliko situacija i ljudi biste "promašili" u vašim životima da nije njih... Idem dalje...nemoguće mora da postane moguće....