Rovinj i ja - drugi put na Weekend Media Festivalu

S obzirom na to da su naša očekivanja ovoga puta bila golema jer pamtimo prošlogodišnji fantastičan ugoðaj na WMF po kvalitetnim predavačima i dodatnim sadržajima festivala, mogu da kažem da su organizatori i ove godine premašili želje učesnika festivala.
Pre svega, organizacioni deo savršeno je odraðen, Rovinj je tih dana disao u ritmu festivala, medija i ljudi koji su se i ponovo okupili da pretresu sve važne teme iz sveta advertajzinga, marketinga i medijskog biznisa uopšte. Naravno, goruće pitanje ove godine bila je recesija kao i novi zakoni o javnom informisanju. 
Kao i ranije, najposećeniji su bili paneli sa bar pet učesnika iz cele regije a raspravljalo se na teme: "Poznaju li mediji granice privatnosti?", "Ureðuje li PR medije?", "Budućnost poslovnih medija" i "Šta žene žele". 

U prvom panelu, na temu granica privatnosti koje mediji ne bi smeli da preðu, učestvovala je i moja koleginica, asistent urednika najprodavanijeg tabloida "od Vardara pa do Triglava", časopisa koji je uvek u toku sa regionalnim dešavanjima - magazina "Svet". Njeno ime je Vesna Milanović, a naš prvi zajednički projekat krajem prošle godine nije slavno počeo. Naime, Vesna je jedna od retkih koleginica sa kojima sam se posvaðala, dobro, možda je to prejaka reč za blog, i to kompanijski (sve sa bloga PR-dnevnik moj kolega Goran prebacuje na CPG blog), pa ću reći - "sporečkala". Dakle, pretpostavljate da mi u prvo vreme nije bila naročito simpatična zbog te "situacije" na "Svetovoj" žurki u "Richu", ali u njenu reputaciju najboljeg estradnog novinara nikada nisam posumnjala pa sam kada me je direktor upitao koga bi trebalo da pošaljemo da učestvuje u panelu, imala spreman odgovor - Vesnu. Nismo pogrešili. Čini mi se da su baš njeni komentari izazvali najviše reakcija u publici a u odgovorima na izlizana pitanja o tome kako nas (koji izdajemo tabloide ili pišemo tabloidne tekstove, zadiremo u nečiju privatnost itd.), nije stid da to radimo i zašto ne pišemo o nečemu drugom, bilo je najviše smisla. Primer da svako zna da je Anðelina Džoli udata za Breda Pita i koliko svoje i usvojene dece imaju, a da retko ko ume da nabroji sve njene glumačke poduhvate i uspehe, bio je vrlo precizan i pogodio je metu - i najurbanije ljude koji peru ruke od tabloidnih magazina interesuje upravo to kao i činjenice iz života Nataše Bekvalac i Dače Ikodinovića ili Rijane i Krisa Brauna. Dakle, to, ljudi, nema veze sa Srbijom, tabloidi su najprodavaniji magazini svuda u svetu.

Pored mnogo dragih ljudi koje smo na festivalu sreli, kafenisanja sa njima, šetnji... razmišljala sam i o situacijama, svaðama, raspravama, nerazumevanju koje je neminovno svuda oko nas... ali, ukoliko ne pričamo o tome, ukoliko se pretvaramo da je uvek sve u redu, ako nam je uvek važna samo glazura i fasada, nikada nećemo uspeti da prevaziðemo taj nesklad. Razgovor sa koleginicama iz "Nacionala" takoðe me je naveo na razmišljanje... Kada se desilo to da je njihov urednik tragično nastradao ispred redakcije, svi mi u Srbiji razmišljali smo o tome kako bi to moglo da utiče na nas, na slobodu štampe, itd. Na primer, tužno zaključujem da mi uopšte nije palo na pamet da ih nazovem i upitam kako su.

Možda treba glumiti finoću i političku korektnost ali ja to prosto ne umem, mogla bih da isfoliram nekoliko puta ali bi me, kao u svemu, i u tome provalili posle izvesnog vremena. Nije to loše za moj posao jer je osnovno pravilo u PR menadžmentu - LAGANJA NEMA. 

Eto, kriza je svuda a i ovaj Saturn se sada nekako loše namestio, pa mi u kompaniji i ja u privatnom životu nailazimo na probleme, nerazumevanje, sitne svaðe, ponekad nas iz takta izvede nadreðeni, nekad saradnici... Ipak, idemo napred, trudimo se... moja kompanija da ostane na vrhu, ja u kompaniji (da je pravilno i verno predstavljam), ja u privatnom životu da pomirim sve svoje meni poznate i nepoznate svetove... da sebe upoznam.

Iz Rovinja stigoh do "duhovne revolucije" ali naveo me je na to tok misli... Uglavnom, bilo je sjajno, sijalo je sunce, Vesna mi je platila ćevape u Rovinju (nije to ništa, moja drugarica je jela brancina na Baščaršiji :)), putovali smo deset sati u mini-kombiju, pojeli smo tone grickalica, bolje smo se upoznali... nismo ostavili utisak, nismo se ni trudili, bili smo MI, ono što jesmo, pričali smo o cveću i vremenu ali nismo malterisali ničije fasade niti smo ukrašavali glazure... pa ni svoje.